O Stojanu Korubi ima malo dokumenata. Tajna je stvarno bila njegov život. Međutim, poznajući običaje i pravila ponašanja Srba u Pčinji u to vreme, kao i svedočenja potomaka osnivača četničkog pokreta i četnika saboraca Stojana Korube, sa velikom verodostojnošću možemo da rekonstruišemo pristupanje Stojana Korube, Srpskom Četničkom Pokretu. Organizovanje Srba u Pčinji, dobilo je zamah dolaskom mladog kapetana Živojina Rafailovića, po drugi put u Vranje, 1899. godine. Živojin je iz Mionice kod Valjeva. Prvi put je službovao u Vranju 1896. godine. Tu je planula ljubav za sva vremena između Živojina i Natalije, ćerke Janče Jovanovića Baldžije, najbogatijeg vranjanca. Potpomognut Vranjancima, Živojin je počeo da organizuje sela na granici prema Turskoj. Sva sela su bila organizovana na vojnom principu. Svi su bili vojni obveznici, starci, odrasli muškarci, žene , devojke, deca. Živojin je uz pomoć Mihajla Stevanovića Cupare i Dimitrija Stojkovića Atana, naoružao sela na granici. Tako su naoružani Vrtogoš, Buštranje, Rusce, Lepčinjce. Svako selo imalo je seosku četu kojom je komandovao seoski vojvoda. Sve što bi bilo koji stanovnik sela bilo da je muškarac, žena ili dete, primetio javljano je odmah seoskom vojvodi i predsedniku seoske opštine koji su po potrebi javljali Vranju. Te podatke je preko Živojina Rafajlovića dobijala i obaveštajna služba srpske vojske. Stojan Koruba i njegovi saborci u Pčinji na taj način su dobili logistiku na nekoliko kilometara od njihovih sela. Tako su i krenuli prvi osvetnici preko granice. Na meti su bili Turci koji su terorisali srpski narod. Jedan od njih spahija u selu Sveta Petka, Ćor-Zaim, osilio se i počeo da dovodi u harem i srpske devojčice. Pošto je ugrabio jednu srpsku devojčicu, i prebio sa slugama oca koji je došao da traži dete natrag, Živojin je poslao dvojicu osvetnika iz Vranja. Prihvatili su ih seljaci u Buštranju i bezbedno ih prebacili preko granice, gde su ih sačekali seljaci iz Svete Petke. Ćor-Zaim je likvidiran a glava mu je doneta u Vranje. Posle 400 godina, Turci su prvi put ustuknuli. Više ništa neće biti isto. Oni su u naletima činili zločine i dalje. ali više nisu bili sigurni da iza drveta ili grmlja ne čeka srpski osvetnik.
Stojan Koruba je dobio nova zaduženja. Teritorija koju je morao da upozna proširila se do Krive Palanke, do Kumanova i do Skopske Crne Gore. Pop Dodić i Iguman Protić su mu obezbeđivali kontakt kod sveštenika na tim područjima. Organizacija koja još nije formirana pravila je svoju čvrstu osnovu. U svim selima Preševske, Kumanovske i Krivopalančke kaze Srbi su čekali kao zapeta puška. Teror muslimana je bio nepodnošljiv. Teror Bugara je dostizao zenit. Život Srbina nije vredeo ništa. Svaki Turčin, Arnautin, Bugarin ili Bugaraš, mogao je da ubije, siluje, opljačka Srbina i da ne odgovara.
Približavala se 1903. Srbi iz Stare Srbije i Maćedonije, vapili su za pomoć. Njihovi zemljaci i rođaci u Beogradu, kao i patriote iz drugih krajeva tražili su od srpske vlade da preduzme nešto.
U Beogradu, maja 1903. Srpsku Četničku Organizaciju osnivaju dr Milorad Gođevac, doktor pravnih nauka Vasilije Jovanović, najbogatiji beograđani Luka Ćelović, Nikola Spasić, general Atanacković i drugi. Majskim prevratom, srpski narod je na presto doveo Kralja Petra Karađorđevića, vojnika i gerilca. Njegova zvanična titula u ustanku Srba u Hercegovini bila je Vojvoda Petar Mrkonjić. Ilindenskom bunom 1903. godine, bugarska komitska organizacija sastavljena od dve frakcije VOMORO i VMOK, pomognute od bugarske države, izazvala je masovne pokolje i stradanja hrišćana u Maćedoniji i Staroj Srbiji.
Vreme čekanja je isteklo. U Vranju, 19–20. avgusta 1903. godine po starom kalendaru, trideset najuglednijih vranjanaca, ušlo je u zgradu osnovne škole (haremluk), i položilo zakletvu na Svetom Pismu, na nožu i revolveru. Tako je osnovan Izvršni Odbor Srpskog Četničkog Pokreta. Stojan Koruba, položio je zakletvu u manastiru Sveti Pantelejmon u Lepčinjcu nekoliko dana kasnije pred sveštenikom Zlatkom Pešićem. Borba, nemilosrdna, počela je. Najlepša pesma moderne srpske istorije počela je da se peva. Robovi su ustali da zasluže slobodu. I zaslužili su je.
Čete su krenule. Prva, neposredno pre Ilindenske pobune pod komandom Ilije Slaveta, prešla je granicu uspešno a onda se pobunio četnik Ilija Vujanović, Srbin izdajnik iz Banja Luke, i u svađi ranio vojvodu Iliju. Četa je morala da se vrati na srpsku teritoriju. Drugu četu je neposredno nakon Ilindenske pobune, vodio vojvoda Arsa Gavrilović iz Gostivara u Maćedoniji. Četa je brojala 11 četnika. Jednu od ove dve čete preveo je u Tursku, Stojan Koruba. Njegov rad kao četničkog putovođe i najtraženijeg četnika na turskoj teritoriji, počeo je. Četa je, kod Djuriškog manastira, naišla na bugarsku četu profesora Puškareva, opkoljenu od turske vojske i napala turske vojnike s leđa i otvorila obruč oko čete profesora Puškareva. U tom okršaju teško je ranjen vojvoda Arsa. Onemogućen da se povuče u Bugarsku, na predlog vojvode Arse, Puškarev je pristao da pređe u Srbiju. Kod Buštranja, obe čete su prešle u Srbiju. Živojin Rafailović je naredio da se Puškarev sa 40 bugarskih komita prihvati. Turski graničari primetili su kretanje dveju četa koje su prošle preko manastira Sv. Prohor Pčinjski. Počela su i prva stradanja zbog četničkog pokreta.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.