Zadojen srpskim predanjima

Eko Taxi Vranje

,

Siniša Antonijević, rođen 14, septembra 1960. godine u Vranju; po obrazovanju pravnik, po zanimanju, 23 godine, policijski inspektor za suzbijanje trgovine ljudima.
– Već više od dve decenije – kaže Antonijević – proučavam gerilske pokrete na Balkanu, a za to me inspirisalo što sam od malena slušao o stradanju srpskog naroda u ovom delu Srbije.
Ovu spomenicu napisao sam kako bi moj napaćeni narod saznao bar delić istine koju nije smeo da zna i koja je decenijama skrivana od njega.
Uz pomoć terora i falsifikata došlo je do kolektivnog zaborava Srba, a to je jedan od uslova da nestane jedan narod.
Vranje, avgust 2013. godine



 

Jedan mladić, sin Pčinje, zadojen srpskim predanjima, odrastao uz priče o nepokornim Srbima u vascelom srpstvu i njegovoj Pčinji, učio je zanat putovođe, četnika, osvetnika. Nije hteo da bude rob. Sloboda na pola sata hoda od njegovog sela Šapranca u Pčinji, morala je da dođe i u Pčinju. Srbija je bila za njega i Pčinjane, sunce koje je pružalo zrake nade i želje. Odrastao u prirodi. Od malena naučen da preživi, zahvaljujući prirodnoj selekciji i genetici koju je dobio od svojih predaka, donetoj sa Kosova, između ostalog i da bolje vidi u tami nego drugi ljudi, ulazio je polako u legendu. On će postati najtraženiji četnik u Turskoj, najveći četnički putovođa. Preko Pčinje je ušlo i izašlo u vreme četničke akcije preko 400 srpskih četa na tursku teritoriju. Ni jedna četa nije otkrivena. Većinu četa, prevešće Stojan Simonović Koruba iz sela Šapranca u Pčinji. Za srpski narod veru i četnički pokret, rizikovaće sve. Svoju porodicu, svoj život i svoju imovinu.  Ova kaža je o njemu.

POREKLO

Stojan Simonović Koruba, rođen je u selu Šaprance, u tadašnjoj Otomanskoj Imperiji, u Preševskoj Kazi, 1872. godine. Njegov nadimak je u stvari bio „Korupče“. To je deminutiv od „Koruba“, to jest „mali Koruba“. To ukazuje na to da je „veliki Koruba“, bio njegov otac Spasa. Na vranjskom dijalektu koruba je dugačko korito izdubljeno u deblu drveta.

Kako je u Srba u Staroj Srbiji i Maćedoniji, bio običaj da se prezime uzima po imenu dede, tako da se dešavalo da tri generacije u kući, deda, sin i unuk, imaju različita prezimena, pa možemo predpostaviti da se njegov deda zvao Simon. U tami vremena i plamenu paljevina Turaka, Albanaca, Bugara i komunista u drugom svetskom ratu, nestala je prošlost Srba u Staroj Srbiji i Maćedoniji. Oni delići razneseni u drugim srpskim krajevima, ili uzidani u zidovima kuća, crkava, škola, pomažu nam danas da sagledamo prošlost našeg naroda. Drugi razlog za „kratko pamćenje“, je teror a treći oprez. Robovi, Srbi, nisu smeli da govore da su Srbi niti da javno ispoljavaju pripadnost srpskom narodu. Vekovi ropstva su učinili svoje. Samim tim nisu smeli ni da se sećaju svojih predaka. Nakon pobune ili krvne osvete, Srbin je morao da se seli. Što dalje. Iz opreza menjano je prezime. Stariji u bratstvu, nisu pričali mlađim naraštajima ko su im preci niti odakle su došli, sve iz straha da mlađi ljudi u svom zanosu ne kažu nešto što ne treba, što bi se čulo daleko, tamo odakle su došli. Onda bi sledila osveta.

U ČETNIČKOJ ORGANIZACIJI

U vreme oslobođenja Vranja i Berlinskog kongresa, Stojan Koruba je imao šest godina. Zapamtio je i sve strahote Kumanovskog ustanka 1878. kada su srpski ustanici držali slobodnu teritoriju tri meseca i dvadeset dana na prostoru Preševske, Kumanovske i Kratovske Kaze. Zapamtio je pčinjske ustanike i sveštenika Kostu Popovića iz susednog Šajinca, kako ide ispred Pčinjskog odreda u kome su bili i njegov otac Spasa i njegovi rođaci. Slušao je legende o Mladenu Stojkoviću – Čakr-paši, odmetniku, pčinjskom ustaši, koga metak nije hteo, pa su Turci i Arnauti lili srebrna zrna kako bi ga bar neko pogodilo. Slušao je pevače uz gusle i gajde u zimskim večerima kada Turci zbog snegova i nepristupačnog terena nisu mogli da ulaze u Pčinju, a turski vojnici i graničari sedeli na karaulama i merćezima, kako pevaju o srpskom carstvu, o srpskim vizezovima i srpskim pobedama. Gledao je odrasle ljude i žene kako govore da čuju srpske topove a topova nije bilo. Rano je shvatio značaj čuvanja tajne. Tajna je u Pčinji značila život. Celog svog života Stojan Koruba će se pridržavati ovog pravila. Strašna, iskonska želja za životom i slobodom formirana od malena, obeležiće njegov život. Nije išao u školu. Naučio je sam da piše i čita. Od malena je živeo u prirodi čuvajući stoku. Imao je strahovitu moć zapažanja i orjentacije. Njemu je noć bila dan. Posmatrao je kao dečak divlje životinje i pamtio staze kojima se kreću. Vučije staze su mu od malena bile urezane u mozak. Vučiji sin, strašni osvetnik, Koruba će tim stazama provesti nekoliko stotina četa, pored hiljada turskih vojnika i graničara, na srpsko-turskoj granici, bez da ijedna četa izgubi nekog četnika. U istoriji gerilskog ratovanja, takav slučaj nije zabeležen.



  • Ostavi komentar