Volim ljude, zajedno sa mnom

Eko Taxi Vranje

Galerija Narodnog muzeja Vranje – Zoran Petrušijević ZOP: „PORTRETI“



 

Doajen vranjske likovne scene, Zoran Petrušijević ZOP, u maloj sali Galerije Narodnog muzeja u Vranju, predstavio je publici svoj novi stvaralački ciklus, izložbu pod nazivom „PORTRETI“. Naslov izložbe, onome ko je još uvek nije video, asociraće na ovaj slikarski žanr u njegovom klasičnom, izvornom smislu. Međutim, konzument će biti ne malo iznenađen, jer izložba „PORTRETI“ sadrži sve osim realističkog slikarskog izraza, mada ZOP tvrdi da su izloženi portreri „realni“. Zavisi iz kog ugla se gleda – autorovog, ili gledaočevog.

-Izložba na temu „portret“ – kaže autor – izgleda čudno za širu pobliku,  zato što slike deluju apstraktno; međutim, ako se malo duže i pažljivije pogledaju, onda se prepoznaje portret. I on je u suštini realistički, mada izgleda kao karikatura. Ja ljude tako vidim, i nikako drugačije. To znači da izložba „PORTRETI“  nije izložba karikatura, nego portreta realnog izgleda.

Ovo je izazvalo nedoumicu– da li je u pitanju neka vrsta ekspresionizma, kada autor kroz svoj duh „proseje“ motiv, te on dobija vrlo lično obeležje samog autorovog unutrašnjeg stanja?

PROFIL
Zoran Petrušijević ZOP rođen je 1943. godine u Vranju. Diplomirao je na Likovnoj akademiji u Beogradu, i magistrirao 1968. u klasi prof. Ljubice Sokić. Član je ULUS-a od 1972. godine. Izlagao je mnogo puta samostalno i na kolektivnim izložbama. U proteklih osam godina, imao je isto toliko samostalnih izložbi u Vranju.

-Pa može da se svrsta u ekspresionizam – kaže ZOP – međutim, meni ti pravci, sem impresionizma, koji je najprepoznatljiviji, nekako smetaju, naročito kad me pitaju – kom pravcu pripadam? Jednostavno, mislim da pripadam svom pravcu, a da možda na moje slikanje ima uticaja od svih pravaca po malo. Znači, moje slikarstvo zahteva pravac, a zna se ko daje te pravce.

Pa ko, po ZOP-u, određuje te pravce?

-Pravce daju –kaže ne bez ironije ZOP – takozvani „kokodači“, to jest likovni kritičari. Nezadovoljan sam likovnom kritikom, mada nešto baš i nisam razmišljao o tome; mislim da ima mnogo nerazumljivih stvari, mnogo fraza… A „kokodači“, to je već poznato, kad koka snese jaje, i na to se oni vade – ne snosim jaja, ali znam koje je mućko. A šta bi bili kritičari, da nema slikara? Najbolji kritičari su dobronamerne kolege, koje se bave istim poslom, slikari. Ili čovek, koji nije likovno obrazovan, kad kaže – ovo mi se sviđa, a ne znam zašto!

-Poruka je – okončava ZOP – vidi se da mnogo volim ljude, zajedno sa mnom.

„KOKODAČI“ O ZOP-u
„U brojnim primerima kada savremeni stilovi dominiraju, Petrušijević zauzima posebno mesto: njegovo delo je ona neophodna veza između intimističkog i ekspresivnog, između transparentnog i sakrivenog. Delo dovoljno osobeno da lako privuče pažnju.“ 
               -Bratislav Ljubišić (iz knjige „Plava linija trajanja“)

„To je predstava realizovana intenzivnom slikarskom akcijom kroz dobro pronađeni ton, potez četkom i veoma odnegovanu fakturu, koja poseduje lepotu i sjaj prizora koji osvaja gledaoca već u prvom dodiru s delom.“ 
-Izvod iz recenzije Srđana Markovića, istoričara umetnosti

„Te slike nisu promišljanje već snažan doživljaj, saopšten kao u nekoj napetoj igri, čas kontrolisanim, čas krajnje slobodnim potezima četkice. Gotovo dečja bezazlenost kojom zrače, navodi nas da otvorenih očiju zakoračimo u umetnikov svet, gde malo prekasno shvatamo da ovaj praznik za oči može da nam stegne srce.“ 
                                                                                Ljiljana Petrušijević



  • Ostavi komentar