To se ovde nije desilo

, , , ,

Tekst o navodnom spaljivanju albanskih leševa 1999. ponovo je uznemirio Surduličane koji ne veruju da se takav zločin desio kod njih

Posle više od 14 godina, na portalu E-novina pod naslovom „Leševi su spaljivani u Mačkatici“, pojavila se priča o navodnom spaljivanju leševa kosovskih Albanaca 1999. Godine u Surdulici. Kolega Bojan Tončić, autor teksta poziva se na razgovor sa bivšim policajcem Petrom Djorđevićem (pseudonim sagovornika koji danas sa porodicom živi u inostranstvu), koji je optužio pripadnike srbijanskog MUP-a da su počinili monstruozne zločine na Kosovu. Ovaj tekst ponovo je uznemirio Surdulicu, grad koji je prilično stradao tokom bombardovanja, a Vranjske prenose njihove reakcije.

Branislav Ristić u vreme NATO bombardovanja komandant Civilne zaštite:

 – Ja sam u to vreme bio komandant Civilne zaštite. Po tom osnovu sam morao da znam za tako nešto. Sedeo sam u svojoj ratnoj kancelariji kada se prvi put tako nešto čulo. Pitam one ljude: „da li ste vi ludi, znate li vi  šta to znači“?! A onaj svet sumanut, išamaran strahotama rata, onim avionima, bombama… jednostavno kaže: „jeste, jeste, istina je“. Ja onda telefonom pitam inženjere u fabrici, a oni mi odgovore: „Kada bi se tako nešto dogodilo, elektrolučna peć bi eksplodirala istog trenutka, jer ona ne podnosi ni najmanju količinu vode ili neke tečnosti“. Dakle, sve da je neko hteo da to uradi, to je neizvodljivo, jer Mačkatica nema visoke peći za topljenje metala u koje sve može da baca. Dakle, to su obične ludorije, gluposti…to je nešto toliko sumanuto.

Dr Branislav Popović, mašinski inženjer:

 – Ta priča ne stoji. Vidite, kada se to navodno dogodilo, kada se o tome u Surdulici uveliko pričalo, ja sam radio u Zastavi. Interesujući se o tome, razgovarao sam sa profesorima iz Bora, kojima je ovo struka. Rekli su mi da je elekrolučna peć u Mačkatici takvih karakteristika, da, ako se u nju ubaci bilo šta što u  sebi ima vodu, dolazi do eksplozije. Dakle, ta tehnologija livenja dozvoljava sve, samo ne dozvoljava ni najmanju količinu vode u peći. To je na drugim mestima moguće, ali u „Mačkatici“ ne. Ja govorim ono šta kaže struka, tehnologija.

Biljana Nikolić, predsednica Turističke organizacije:

 – Gradjani Surdulice nerado pričaju o tim nekakvim hladnjačama i leševima. Šta više, Surduličani se ljute kada im se to pomene. Oni žele da se prestane sa tom temom jer Surdulici nije mesto u toj priči. Jednostavno, gradjani žele da se naš miran gradić ne stavlja u taj kontekst. Zašto? Sećate li se vi bombardovanja? Znate li vi kako je tada Surdulica krvarila. Znate li vi kakvi su to trenuci bili za porodice žrtava? Pored tih muka ne trebaju nam još i ove, jer ta priča jednostavno ne stoji.

Zoran Mitić, zamenik predsednika opštine:

 – Sa ove vremenske distance, teško je iole korektno govoriti o tome. Mislim da o tome danas u Surdulici nećete naći sagovornika. Zašto? Zato što se to nije dogodolo. Da se dogodilo, sve i da hoćemo, to niko od ljudi ne bi mogao da sakrije. Da je to istina, ta vest bi morala da se čuje. To bi neki radnik „Mačkatice“ morao da zna.

Dragan Radovanović, radnik u kulturi:

 – Sa kim god sam tada razgovarao, svi od reda su rekli da to nije istina. Šteta je što se sve to priča u kontekstu Surdulice, jer je ta priča teška i mučna. Ja ipak mislim da je tada nekome jednostavno trebala takva priča u Surdulici, pa je zato i plasirana.

Branislav Cenić, predsednik malih akcionara livnice „Mačkatica“:

 – Prvo da pitam ko danas ponovo pokreće tu temu za koju smo mislili da je davno arhivirana? Drugo, to jednostavno nije istina. Da je istina, ko bi danas narodu mogao da začepi usta. Vreme će pokazati da je to izmišljena priča. Treće, i da jeste, niko danas o tome u Surdulici ne želi da priča. Ja sam o tome slušao kao i vi. Danas neko zlonamerno ponovo pokreće tu tešku temu. Mislim da je to sada potrebno nekoj nevladinoj organizaciji koja se bavi tom materijom. To može biti lansirano samo otuda.

Dr Djorđe Stanković, penzioner:

– Zar sada ponovo o tome?! Pa to smo davno pričali i već zaboravili. Ne, nije to tačno. Ja nemam neke čvrste dokaze, ali imam nešto drugo. Ja u karakteru, postupcima i psihologiji ovih ljudi prepoznajem da to jednostavno nije tačno. Znate, da se to dogodilo, bila bi to inspirativna i zanimljiva priča u kojoj bi svako dodavao nešto svoje. Ovako, nije se dogodilo, pa je narod i zaboravio tu priču.

E-NOVINE
Leševi su spaljivani u Mačkatici
(Iz dužeg teksta objavljenog u E-novinama, prenosimo izvode čoveka koji tvdi da su u livnici „Mačkatica“ u Surdulici završili mnogi leševi sa Kosova)

Redakciji E-novina javio se policajac Petar Djorđević (pseudonim sagovornika) koji je optužio pripadnike srbijanskog MUP da su počinili monstruozne zločine na Kosovu i nakon toga, kako iznosi u svom svedočenju, bio žrtva Jedinice za zaštitu svedoka i Tužilaštva za ratne zločine.
– Moj sin sada ima 15 godina, tada sam razmišljao da li će njemu da budu uzor Mladić i Radovan Karadžić. Ćebe, Stojković, ovaj ološ?! Zbog toga sam mislio da sistem može to da reši, da je počeo da funkcioniše. Da je Tužilaštvo za ratne zločine tužilaštvo, da nisu zaštitnici, advokati i jataci zločinaca. Mislio sam da gone ubice i privode ih pravdi. Mislio sam i da je Jedinica za zaštitu svedoka jedinica, kako i sam naziv kaže, da nije jedinica za zaštitu zločinaca – kaže Djorđević i nastavlja.
– Kada sam se jednom sreo sa tužiocem Vukčevićem, govorio sam mu o ubistvima desetine civila koja je naređivao, ili znao za njih komandant Odreda Radoslav Mitrović, kao i o nekim masovnim grobnicama. On se češkao po bradici i rekao: „Nemamo dovoljno mesa za Mitrovića da bi bio osuđen“. Bio sam šokiran time kako je on tretirao ubijene albanske civile i druge žrtve, za njega je to bilo samo ‘meso’.
Miroslav Vidoslavljević Mikica bio je neko vreme komandir u Policijskoj stanici Leskovac. Sa njim sam bio blizak neko vreme, dok se nisam deklarisao kao „izdajnik“, posle smo prekinuli kontakt, još mi je i pravio probleme kada je bio komandir. Dok smo bili bliži pričao mi je da je vozio kamione sa leševima. Viđali smo se 1999. oko Prizrena, psihički je bio popustio, valjda od toga. Bio je mlad, tek je bio završio Policijsku akademiju i počeo da radi. Pričao je da je naređenja dobijao od starešine sa nadimkom Djeneral.
I u stanici se pričalo, on se time ponosio, ali je, izgleda, to teško sam sa sobom mogao da podnese. On je u februaru 2009. kada su pohapšena četvorica protiv kojih smo svedočili, pobegao u Beograd, u Žandarmeriju, gde ga je primio komandant Božidar Dikić.
Ćebe je poznat po tome što je za svakog ubijenog Albanca pravio zarez na drvenom kundaku puške. Hvalio se da ima 80 zareza, znači da je toliko ljudi ubio. Ja sam video mnogo njegovih likvidacija, ne znam tačno koliko. Isto je radio i Lučica, utrkivali su se ko će da pobije više civila. A Lučica je bio brutalniji, Dejan Ćebe je ubijao vatrenim oružjem, a Lučica je, recimo, isekao starca motornom testerom, u Koriši, na ulazu u selo, u kući pored puta. Zbog čega?! Zbog para, zbog čega bi drugog.
Oni koji su radili te zločine postali su glavni u stanici i počeli da se bahato ponašaju. Vidosavljević, Stojković, Ćebe i ostali „heroji otadžbine“ su se posle rata bavili i reketiranjem privatnih ugostitelja, proizvođača namšstaja i drugih biznismena po gradu, kao i drugim krivičnim delima… Pisane su im i krivične prijave, bili su u pritvoru, ali na kraju bi se sve završavalo oslobađajučim presudama.
Ćebe je postavljen za komandira jedne policijske stanice u okolini, iako ima samo srednju školu, Nenad Stojković je, od komandira čete, postao načelnik Policijske uprave, to je 12, 13. čovek u Ministarstvu. Polupismen čovek. Vidosavljević menja kola, džipove, svaki dan. I oni su glavni, niko ništa ne sme da im kaže. Govorio sam: „Dokle, ljudi, dokle više!“, mnogo je ljudi negodovalo, ali su ćutali, lako se gubi posao u policiji, vrlo brzo mogu da ti napakuju šta god hoće.
Tako. Valjda je to motiv. Siguran sam da nikad Srbija neće nigde mrdnuti dok je tih kriminalaca u policiji vojsci i ne znam više gde.
Zbog toga sam mislio da sistem može to da reši, da je počeo da funkcioniše. Da je Tužilaštvo za ratne zločine tužilaštvo, da nisu zaštitnici, advokati i jataci zločinaca. Mislio sam da gone ubice i privode ih pravdi. Mislio sam i da je Jedinica za zaštitu svedoka jedinica kako i sam naziv kaže, da nije jedinica za zaštitu zločinaca.