Ispred Vranja

Na malim, krdžavim volovima i ne bi se moglo više narovariti, i opet je taj tovar, kao što sam sutradan u Vranju doznao za cenu, vrlo skup prema pijaci beogradskoj i šumadijskim drvima. Cena je kolima drva od 30-40 groša

Kad udarismo pored prostrane i dugačke livade, preko koje ide put, gde ima usred livade česma, a do česme pravi se nova mehana od čatme i već beše pokrivena ćeramidama, bacim oko na levo, tamo k jugu, jer put sada ide strogo na zapad, i vidim neku široku guduru, okruženu brdašcima. Vide se napred jablanovi, a pozadi neke zgrade. Zapitam kakvo je ono mesto, i kaže kočijaš da je to Toplik-Banja. To je dakle ona slavna Vranjska Banja? Videćemo se! Svi oni bregovi i nad Banjom spuštaju se severozapadu, sve blago do u samu Moravu. Na jednom osoju tih bregova vide se neke kućice i votnjaci. Tu je selo Kumarevo. Ovo selo spomenuh naročito zato što je tu bila jedna naša baterija pri napadaju naše vojske na Vranju, i ovo se mesto u bici pred Vranjom dosta spominje, o kome ću i ja niže kazati. Kao što rekoh, taj se breg spušta do u samu Moravu, a i bregovi s desne strane puta sve se više sužavaju i širina moravska stešnjava. Pređemo i preko jedne ćuprije na bresničkom potoku, koji ide sa bregova od severa. Odmah zatimiziđemo na prostran i otvoren izgled na jugozapad, na pravi bazen vranjsko-moravski; tu se od našeg puta, koji ide pored brežuljaka nalevo, odvaja drugi put, koji ide preko mosta na Moravi za u Banju. Iako se most dobro ne vidi, on je onde gde se vidi nekoliko velikih topola. I na ovom bregu s desne strane bile su naše baterije koje su rešile bitku na Vranji, i o kojoj ću na svome mestu više kazati. Odavde i od Kumareva nastaju mesta i zemljišta koja su krvlju našom zalivena i napojena. Tu su se najžešće bitke bile. No i o njima ću drugom prilikom kazati; no sad da nastavim opis našeg puta.

Put ide, kao što videste, sve pored brega od severne strane, a prema nama na zapad takođe se dižu brežuljci, a tako isto i k jugu preko Morave. Strane tih bregova, koje su nama u oči okrenute, zasađeni su vinogradi, po mestu nazvani Rakši. To su vranjski vinogradi, no Vranju još ne vidimo. Kočijaš reče: „Onamo prema nama uz nasip su „Dva brata“ (tako se zove mesto koje se u bici takođe spominje), a tamo na severu, gde su ona dva visoka brega, opet kao dva brata blizanca: jedno se zove Plačevica, a drugo Krstac, i Vranja je pod ta dva brega. I ovde na putu, koji je tako blizu Vranje, kao i na svem dosadanjem, slab je prolaz ili pasaž. Gotovo nikakvih putnika niti stizasmo ni sretasmo; samo videsmo nekoliko kola natovarenih drvima. Lepa hrastova drva, ali najdeblja kao ruka do lakata. Kad ih upitah odakle su, rekoše da teraju drva iz Masurice. To su bili Arnauti iz sela masuričkih, a to su ona koja su se predala. Tovar nije bio tako veliki. Na malim, krdžavim volovima i ne bi se moglo više natovariti, i opet je taj tovar, kao što sam sutradan u Vranji doznao za cenu, vrlo skup prema pijaci beogradskoj i šumadiskim drvima. Cena je kolima drva od 30-40 groša. Stigosmo i neke ženske, koje peške iđahu iz Banje. Da nisu bile otkrivenog lica, sudeći po kratkim jelečićima do pojasa, samo u košulji i šalvarama, rekao bih da su bule. Tako je uopšte nošnja vranjskih žena, a naročito devojaka. Oni Arnauti drvari, koji dosta dobro srpski znaju, imaju oko glave peškire. Ove peškire i hrišćani nose. Kad su i Turci i Arnauti i hrišćani glave podbrijavali, ovako sa ovim peškirima oko glave nisi ih mogao razlikovati, jer se u ostalom odelu seljaci slabo ili nimalo ne razlikuju.