SIMO, DRŽI SE!

Eko Taxi Vranje

Bilo je vreme za zvanične posete i u sobu je, tačno na vreme, ušla moja druga majka, moja ujna Nada. Sela je i pričala o svemu samo ne o onome što me očekivalo sutradan.



U razgovor su se uključile i moje cimerke. Izne­ nada, ujna nas je pitala da li znamo za Simu. Kog Simu, pitamo sve tri.

Ona nam je onda ispričala kako je jedna mlada žena ostala u drugom stanju, a da to nije planirala. Pokušavala je na sve načine da se oslobodi malog bića koje je raslo u njenoj utrobi. Sedela je u vreloj vodi, nosila preteške stvari i na kraju provela izvesno vreme u hladnjači gde je temperatura bila u debelom minusu. Kad je otišla na pregled, doktor je na ultrazvuku video bebicu koja radi vežbe i govori: „Drži se Simo, drži se“.

Nasmejale smo se od srca, a poruka namenjena meni bila je više nego jasna.

20.maj 2011.

*

Napolju je padala kiša, a ja uživala čitajući knjigu „Igra života”. Zazvonio mi je telefon. Nepoznat broj.

Podigla sam slušalicu, a s druge strane čula zvonki ženski glas:

„Vesna, ti si? Ovde tvoja školska Nataša, ona što radi u Nemačkoj. Došla sam u Vranje, pa sam mislila da se vidimo“, izgovorila je u jednom dahu.

Obradovala sam joj se i pozvala je da dođe kod mene.

„Sama sam, možemo na miru da razgovaramo. Imam toliko toga da ti ispričam“, rekla sam.

Nije prošlo ni pet minuta, eto Nate na vratima. Lju­bimo se i dok pristavljam kafu pita šta ima novo.

Kroz šalu kažem da će morati celu noć da ostane kod mene jer imam toliko toga da joj ispričam.

I počela sam da pričam, a oči su joj bile čas užasnu­te, čas suzne.

Završila sam i dodala da sam nakon svega slomila lakat i da sam morala na operaciju.

Ućutala je nekoliko minuta, a onda rekla:

„Nemoj da se ljutiš, ali tako bih te sada izudarala. Pa ti me nisi uopšte poslušala. Da li shvataš da si mogla da umreš?“

Odgovorila sam potvrdno i dodala da sam shvatila i naučila mnogo toga.

„Na prvom mestu mi je zdravlje i sada na svaki su­ mnjiv simptom odlazim kod lekara. Promenila sam i način života. Izlazim, šetam, družim se sa meni dragim i pozitivnim ljudima. Vodim računa i o ishrani“.

Priznala sam da teško pronalazim neku sredinu kada je posao u pitanju jer mi je, očigledno, mentalni sklop takav kakav jeste, a koža tesna.

„Ali, posle peha sa rukom definitivno sam se pro­ menila. To sam shvatila kao poslednje upozorenje pred isključenje“, kazala sam.

Na sve to Nata će: „Vesna, ceh koji si platila je visok. Izlišno je da ti kažem da je život samo jedan i da ga treba živeti kako tebi odgovara. Ništa nije važnije od tebe i tvoje porodice“.

Klimnula sam glavom, a na licu mi je zaigrao osmeh.

Kroz glavu mi je prolazila ujnina priča o Simi, o bebi u stomaku i njenoj borbi da dođe na svet, uprkos tome što je majka nije želela.

Držim se i ne predajem.

(Kraj)



  • Ostavi komentar