Jugoslav Antić: „Urbani dijalozi“, proza; izdavač: Narodni univerzitet Vranje, 2013
U Galeriji Narodnog muzeja u Vranju, održano je književno veče na kome je predstavljena knjiga Jugoslava Antića, dugogodišnjeg novinara i urednika RT Vranje. O knjizi su govorili autor i recenzenti knjige, dr Javorka Marinković i dr Srboljub Dimitrijević.
Pred auditorijumom se našla nesvakidašnja proza, koja se može smatrati paradigmom novinarskog posla i života. Naime, radnja se kreće u dva toka, naizgled nespojiva – prvi sloj je zbir razgovora Antića kao novinara sa eminentnim ličnostima iz javnog života Srbije i Vranja, u autorskoj emisiji „Urbani monolozi“, od 2010-2012. godine, dakle ono što je vidljivo, transparentno, za javnost; drugi, pak, sloj knjige jeste introspekcija autora, suočenog sa smrtonosnom bolešću, i dijalog sa samim sobom pred iskušenjem konačnosti.
PROFIL
Jugoslav Antić je rođen u Skoplju, a detinjstvo i ranu mladost proveo je u Vranju. Diplomirao je na Pravnom fakultetu Univerziteta u Nišu. Još od studentskih dana, bio je opredeljen da se bavi novinarstvom. Najpre, kao honorarni saradnik u Radio Nišu, potom kao urednik u fabričkom listu Jumko novine, a zatim prelazi u Radio televiziju Vranje, gde je radio kao novinar, urednik radija i glavni i odgovorni urednik.
Zaljubljenik je u teološka dela Justina Popovića i Vladike Nikolaja Velimirovića.
Pre svega, ponosan je otac svoje kćerke Ane.
-Dugo sam – kaže Jugoslav Antić – razmišljao da li razgovore koje sam vodio sa eminentnim sagovornicima u emisiji RTV „Urbani monolozi“ da pretočim iz elektronske, u formu jedne knjige. Činilo mi se, da bi se time izgubilo na težini izgovorenog, pa čak i na smislu razgovora, usled nedostatka forme prijemčive elektronskom mediju – kakav je televizija. Slika sagovornika, njegov pokret, gest, pogled i ambijent u kome su snimane emisije, mogu da utiču na opšti doživljaj i tok celog razgovora. Pogotovo u današnje vreme, kada je sve postalo slika i svako drugo izlaženje iz okvira optičkog, za savremenog čoveka predstavlja jednu vrstu napora i nedorečene stvari.
-I pored niza prednosti – nastavlja Antić – koje televizijski izraz poseduje, njegove mane su evidentne. One su, pre svega, u kratkom životnom veku emitovanog materijala i nemogućnosti pamćenja određenih podataka i celih segmenata razgovora koje gledalac želi da usvoji.
-Zbog toga mi se učinilo – kaže Antić – da bi ovaj televizijski projekat, raznovrsnošću tema i njihovim značajem, kao i brojem i autoritetom sagovornika, zalužio da bude preuređen i stavljen na uvid čitaocima u okviru jedne knjige, u još uvek, neprevaziđenoj, pisanoj formi. Preneti razgovori ukazuju na pojave u našem neposrednom okruženju i vremenu, a odgovori na mnoga pitanja pomoći će svakome ko radoznalo traga za istinom.
To o onom dokumentarnom sloju knjige; drugi, pak, tok dela, onaj u kome autor bespoštedno kopa po svojoj duši u trenucima kada se suočava sa rakom-ubicom, ukazuje na raskošan spisateljski talenat Jugoslava Antića, dubinu njegovog promišljanja, kao i na njegovo široko, enciklopedijsko obrazovanje i znanje.
-Neka mi ne bude zamereno – kaže Antić o tome – što su se na stranicama ove knjige, koju sam prethodno zamislio kao svoju novinarsku beležnicu, našle i beleške o meni, mojoj bolesti i početku nekog, rekao bih, mog drugačijeg pogleda na sopstveni i tuđe živote. To sam uradio da bih ukazao da ne treba pokleknuti pred preprekom ili preprekama, ma kolike one bile. Nije mi bila namera da delim savete, već da ukažem na mogućnost javljanja mnogih životnih situacija, iznenadnih i neplaniranih, ali mogućih.
I ma koliko se ovo štivo na prvi pogled činilo stilski i žanrovski nekoherentnim, posle sklapanja korica čitalac ima jasnu i nedvosmislenu sliku o jedinstvu novinarskog hleba sa jedanaest kora, u kome se, kao u matematici dve paralelne prave u nekoj dalekoj perspektivi ipak seku – tako se i novinarski posao (forma) i novinarska duša (suština), vazda prepliću i dopunjuju.
VJERUJU
„Ne prihvatam stav o postojanju ‘sudbine’ kao unapred zacrtanog puta ili ‘programa’ našeg života i na kraju ‘prihvatanja samoga sebe kao suštine’, kako kaže Sartr. U tom slučaju bili bi stvoreni kao roboti, sa određenom svrhom zbog čega smo ovde, bez osećanja, ljubavi, smernosti, krotkosti, milosrđa. Ovaj stav bi predstavljao negaciju mojih planova u borbi sa bolešću.
Pošto je naš život izbor slobodne volje, onda i ono što nam se dobro dešava, dobijamo kao dar takve volje i odluke zasnovane na njoj. Da živimo sa određenim pravilima koja to omogućavaju ili bez njih; u nekom magnovenju, kao kaznu za neposlušnost i odstupanje od takvih pravila. Čini mi se, da se ipak sve odvija po nekoj putanji koju mi nazivamo ‘sudbina’, a što u stvari to nije“.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.