Ma, kakva droga, nemamo ni za pivo

Eko Taxi Vranje

U Han ponekad marihuanu donesu studenti sa strane, Uvek se počinje sa nečim što oni zovu lako opojno sredstvo: Nebojša Jović

Skoro smo na jednoj žurci kod drugara videli neke kako su duvali travu. Oni su Hančani, ali studiraju na strani i znamo da uvek kad dolaze kući donesu po nešto od toga



 

U Han ponekad marihuanu donesu studenti sa straneRoditelji u malom mestu poput Vladičinog Hana ne da ne žele da pričaju o narkomaniji, već su gotovo stoprocentno ubedjeni da njihova deca ne koriste nikakve droge. Ovo je generalni utisak stečen na osnovu pokušaja da se sa nekim od njih na ovu temu razgovara. Mladi, opet, na ovo pitanje odmahuju rukom, nasmeju se uglavnom i kratko odgovaraju:

„Da li ste normalni, pa jedva da imamo za po jedno piće uveče, znate li vi koliko to košta?“

Ako znaju da je skupo, da li im neko nudi i da li neko iz njihovog okruženja koristi nešto od toga, bila su pitanja za njih, ali su skoro sva ostala bez konkretnog odgovora.

LAKO I TEŠKO

To što skoro niko javno, imenom i prezimenom, nije želeo da stane iza ove teme ne znači da ona nije aktuelna i da je treba gurati pod tepih.

Iz izvora bliskih policiji, dobili smo podatak da u poslednjih godinu dana nije bilo intervencija povodom posedovanja ili preprodaje droge. Ipak, javna je tajna da se, doduše ne na javnim mestima (u kafićima i klubovima) već na privatnim žurkama, s vremena na vreme pojavi neko sa džointom ili nekom tabletom.

Uvek se počinje sa nečim što oni zovu lako opojno sredstvo: Nebojša Jović– Skoro smo na jednoj žurci kod drugara videli neke kako su duvali travu. Oni su Hančani, ali studiraju na strani i znamo da uvek kad dolaze kući donesu po nešto od toga – kaže jedan dvadesetdvogodišnjak koji za sebe tvrdi da nikada nije  probao ni jedno opojno sredstvo.

– Znate, nisu oni narkomani, dunu tako ponekad, ali sve to iz zezanja i ništa teško, to su lake droge – sve je što smo uspeli da čujemo od njega.

Dr. Nebojša Jović, neuropsihijatar hanskog Doma zdravlja po ko zna koji put ponavlja stav medicine da podela na „lake“ i „teške“ droge ne stoji.

– Uvek se počinje sa nečim što oni zovu „lako“ opojno sredstvo, znam iz iskustva u praksi. To su ili tablete ili „trava“. Ako se to na vreme prepozna kao problem i ako se na vreme reaguje, moguće je izbeći stvaranje zavisnosti. U suprotnom, stvar brzo izmakne kontroli.

 Doktor Jović je ujedno i jedini sagovornik koji je javno pristao da odgovori na naša pitanja. Rekao nam je da trenutno ima oko desetak pacijenata koji imaju problem sa zavisnošću, ali da su to uglavnom tabletomani. I on se slaže da roditelji često zatvaraju oči pred činjenicom da se sa njihovim detetom nešto dešava ili ako im neko od ljudi iz okruženja ukaže na to da im dete koristi drogu.

PREŽIVEO SAM PAKAO
Momak za koga se znalo da je bio na heroinu a sada za sebe kaže da je „čist“ je pristao da priča:
– To je bio jedini način da izbegnem stres i neprilagodjenost sredini. Svi oko mene su bili bitni zato što su im mame i tate bili neke face, imali su uvek lovu, a ja sam morao da se grebem i za cigare jer moji nisu hteli da mi daju novac za izlazak iako su ga imali.  Onda mi je tip ponudio nešto za opuštanje i prvi put mi je bilo super, ja više nisam bio onaj slabić nesiguran u sebe. Mogao sam sve. Onda sam, da bi se osećao tako „drugačije“ a bolje, počeo da kradem nakit ili neke stvari po kući i prodajem dok me nisu provalili. Gadno je bilo što sam  brzo  počeo sa heroinom. Onda počinje pakao, bolnice, krize, skidanje, ma haos… Sreća moja, imali su da mi plate i lečenje u inostranstvu, nije bilo lako ali… sad je sve to iza mene.

– Obično najpre poriču bilo kakvu mogućnost da im deca imaju problem. Onda, verovatno zbog stida ili pod pritiskom malogradjanskog mentaliteta, na sebe preuzimaju ulogu istražitelja, što i nije loše ali je isuviše velika avantura kada misle da će kaznama ili pritiscima odvratiti mladog čoveka koji je na ko zna koji način ušao u začarani krug zavisnika – jasan je  Jović.

On dalje kaže da je važno da roditelji obrate pažnju u kakvom se stanju njihova deca vraćaju iz noćnog provoda. Ukoliko su euforični, piju puno vode, imaju proširene zenice, histerično se smeju ili odmah po ulasku u kuću idu u kupatilo, sve su to detalji koji treba da budu osnov za razgovor sa njima. To sigurno, pojašnjava doktor, ne treba da roditelje uvodi u paranoju ali je od neprocenjivog značaja da kroz razgovor i jednu normalnu i zdravu brigu o svom detetu, dodju do nekih zaključaka i potraže stručnu pomoć.

Vlasnici kafića u Hanu su takodje listom sigurni da se u njihovim lokalima ne konzumira ni jedna vrsta droge.

– Ja ih gledam kako skupljaju po 20 i 50 dinara kako bi nakupili dovoljno da  celo društvo dobije piće, pa znate li vi da u Hanu niko ne radi, ne, ne… nema šanse. Ovde jes da se pije, to ne sporim, ali narkomana mislim da nema – siguran je vlasnik jednog od popularnijih medju mladima mesta za izlazak.

KONTROLA

Gospodja čiji sin ima 21 godinu i već je student u Nišu, a koja je takodje želela da ostane anonimna, kaže da od njegove šesnaeste godine pa sve do danas, svakih šest meseci radi kontrolu njegovog urina.

 – Tako sam najsigurnija. Mala je cena koju platimo za analizu ali tu nema laži, test reaguje na prisustvo bilo kakvih opojnih supstanci a i dete će, ako zna da ga roditelj ima pod kontrolom sto puta da razmisli da li će da se upusti u takvu avanturu. Svako za sebe, ali mi ovako situaciju držimo pod kontrolom – iskrena je ova majka.

U Vladičinom Hanu, bar prema onome što smo uspeli da saznamo iz nekih krugova, po neki džoint ili tableta ekstazija, uglavnom stigne iz Leskovca ili redje Vranja, a nekoliko momaka koji studiraju na strani kada dolaze na vikend ili za praznike, u Han donesu po nešto malo trave. Niko nije znao da nam kaže da li i od koga u Hanu može da se kupi.

Bilo je, pre dve godine, slučajeva da su neki Hančani završili na klinikama za odvikavanje. Neki od njih su danas ljudi u zrelim godinama, zasnovali su porodice i čini se da su problem prevazišli dok je najmanje njih dvoje u očajno lošem stanju, kako se priča, ali oni više i ne žive u Hanu. Narkomanija definitivno nije grom iz vedra neba i to što je malo njih spremno da o ovome priča ne znači da je nema. Rizični mladi ljudi pružaju ljudima oko sebe dovoljno upozorenja i prilike da intervenišu, samo je pitanje pojedinca ili zajednice da li su spremni da reaguju i situaciju prijave. 



  • Ostavi komentar