Ja ne zna prica srpski

, ,

Asocijacije kineskih poslovnih ljudi i trgovaca u Srbiji, prihvatili su  nalog Poreske uprave da se u njihovim radnjama ubuduće obavezno izdaju fiskalni računi i da svi radnici budu uredno prijavljeni

Posle kraćeg “odmora” koji je trajao od dva do pet dana, na zadovoljstvo mnogobrojnih kupaca, posebno Ministarstva finansija i Poreske uprave, u Srbiji su se Kinezi vratili na posao, pa je nacija odahnula.

Šalu na stranu, protekle nedelje mnogobrojni trgovci iz Kine, pa i ovde u Vranju, zatvorili su svoje radnje pred naletom poreske inspekcije. Kako je novac najkvarljivija roba na svetu, taj potez “žutih” u Srbiji brzo je okončan. Priterani biznis logikom uza zid, predstavnici Asocijacije kineskih poslovnih ljudi i trgovaca u Srbiji, prihvatili su nalog Poreske uprave da se u kinsekim radnjama ubuduće obavezno izdaju fiskalni računi i da svi radnici budu uredno prijavljeni. Takođe je dogovoreno da kineski trgovci, za svako novo radno mesto, obaveste lokalne ekspoziture Nacionalne službe zapošljavanja, kako bi se pružila šansa za posao i onima koji žele da za osam sati rada, zarade 1.000 dinara.

-Mi hoćemo da radimo u Srbiji i spremni smo da se prilagodimo svim zakonima ove zemlje – saglasni su Kinezi.

NIJE SIVO NEGO CRNO

Na taj način je (bar za sada) stavljena tačka na nelegalnu prodaju ogromnih količina kineske robe, koja je pojedinim granama srpske privrede zadala žestok udarac. Mada vlast prećutno prelazi preko tih podataka, ne želeći da kvari dobre odnose sa Kinom, u Uniji poslodavaca ističu da je u Srbiji zaposleno samo 300 radnika iz te velike zemlje, a da je istovremeno, od Preševa do Subotice, registrovano oko 9.000 radnji. Ovo nije sivo, već je crno da crnje ne može biti.

U Vranju situacija nije ni bolja, ni gora. Kinezi, koji su ovde na privremenom radu, ponašaju su se u sličnom duhu. Ovde se zna samo koliko ima kineskih radnji (devet – vidi okvir), a sve je ostalo fatamorgana. Neki upućeni kažu da svaka kineska radnja ima prosečno troje državljana te zemlje i oni su jedini prijavljeni. To će reći da u Vranju ima do 30 zaposlenih Kineza.

Koliko ih je stvarno zaposleno u devet radnji? Koliko u tih devet objekata radi srpskih državljana? Koliko im traje radni dan? Koliko dana rade u mesecu? Koliko su plaćeni? Da li za njih važe prava iz radnohg odnosa? Jesu li radnici sindikalno organizovani?…to su pitanja koja ćemo tek saznati, jednog lepog dana.

-Pišite samo pišite, sve će vam kažem na ulici. Majku im j…. lopovsku. Lopovi, bitange, pusto im ostalo, – ljutito u hodniku priča jedna od dvadesetak radnica Kineskog tržnog centra na uglu glavne i Ulice generala Belimarkovića.

Slična je situacija u svim drugim radnjama: u ulicama Partizanski put (ispod semafora), Trgu bratstva i jedinstva, Lenjinovoj, Beogradskoj. Na novinarska pitanja radnice se smeše, gestikuliraju, dobacuju. Usta su im zatvorena jer i zidovi imaju oči i uši.

ŠTA KAŽU GRADjANI
-Pazarim godinama kod Kineza. Nekada i više puta mesečno. Ipak, nikada nisam dobila fiskalni. Pošteno rečeno nisam ni tražila – kaže Jelena S.
-Kupovao sam više puta kod njih. Račun sam dobio samo u radnji u Lenjinovoj ulici – kaže Vojislav R.
Međutim, o tom lokalu Dragan Stefanović ima drugo mišljenje.
-Kupovao sam neke sijalice za firmu i zatražio račun, kako bih to naplatio u preduzeću. Dolazio sam pet puta i jedva sam ga dobio.
Njegov prijatelj, serviser i prodavac fiskalnih kasa, ovoj priči dodaje novi momenat.
-Kod njih 50 odsto robe uđe sa papirima, a 50 odsto na divlje. Zamislite onda koliko oni godišnje zarade.

-Kolika mi je plata? Odakle ja znam. Eno gazde, pitatje njega – reče jedna od prodavačica koja bi mogla da ima do 25 godina, a onda pokaza osam prstiju što bi trebalo da znači 8.000 dinara. Za to vreme njene koleginice se sakriše iza gondola.

Pitamo iste radnice za doručak, slobodne dane, bolovanje, godišnji odmor, nagrade za dobar rad…Uz smešak pokazuju na Kineza koji sedi za kasom. On bi trebalo da je šef.

-Ja ne zna prica srpski. Šta rekao on – pita Kinez jednu od prodavačica.

Na ista pitanja isti odgovori u svakoj prodavnici. Smeše se, sležu ramenima, gestikuliraju, što bi trebalo da znači da baš ovog sagovornika ne razumeju.

U drugoj prodavnici pet minuta prisustvujemo raspravi Kineza i dveju radnica dok zajedno prave raspored rada za sledeću nedelju. A kada se novinar izvinio, predstavio i zamolio za kratak razgovor, Kinez je naprasno zaboravio svaku reč, tako da mu je ostalo samo da glavom odmahuje. A kada se novinar mašio foto-aparata, Kinez je rukom hitro pokazao “stop”.

-Da me slikate? Bože sačuvaj – reče prodavačica u Ulici Partizanski put i pobeže.

SLIKA NIJE VAŽNA

A kada je sevnuo blic sa aparata, Kineskinja sa kase toliko se prodrala na novinara da je i neke kupce uplašila.

Ono što svi Kinezi besprekorno dobro rade, to je baratanje novcem. Pravilo je da naše radnice u kineskim objektima ne mogu da rade na kasi. Taj posao isključivo rade oni, jer u Srbe nemaju poverenje.

Za Kineze u Vranju najbolnije pitanje je izdavanje fiskalnih računa. Neki ih ne izdaju uopšte, drugi samo na zahtev kupca, a samo vlasnik samostalne radnje „Šoping centar Novi Šangaj“, u kome je doskora bila Robna kuća „Simpo“, uredno i redovno izdaje račune za kupljenu robu.

Vlasniku te trgovinske radnje moramo posvetiti nekoliko sledećih redova. On je, u ovom „snimanju“ stanja u Vranju, jedini bio poslovan, da ne kažemo civilizovan trgovac. Lepo je primio novinara, dozvolio je razgovor sa osobljem, čak i slikanje. Uskratio nas je jedino za svoju fotografiju.

-Moja slika nije važna.

I, na kraju, dolazimo do glavnog pitanja, koje je i najveća zagonetka ove priče. Koliko robe proda jedan Kinez i kolika mu je zarda? Koliko oni svi skupa zarade? U Srbiji niko ne zna odgovore na ova pitanje. Za ta pitanja jedina adresa su inspekcije. Međutim, kako rekoše neke radnice, kod Kineza inspektori ne dolaze, ili retko dolaze. Oni koji dolaze, tu su forme radi. Posle nekoliko minuta provedenih kod Kineza, inspektor, dodaju naše sagovornice, zaboravi zbog čega je došao, a kada izlazi – iznosi kesu koju nije uneo.

– I evre – dodaje ona radnica što sočno na početku opsova svog poslodavca.

U SRBIJI 10.000 KINESKIH RADNjI
Predstavnici kineskih trgovaca kažu da u Srbiji radi oko 2.000 kineskih prodavnica, ali Dragoljub Rajić, direktor Unije poslodavaca Srbije, ima drugačiju računicu.
– Naše istraživanje pokazalo je da u Srbiji posluje oko 10.000 kineskih radnji u kojima je prijavljeno manje od 300 radnika. To znači da gotovo niko od njih nema stalni radni odnos i ugovor o radu. Godišnje, prema zvaničnim podacima, u našu zemlju iz Kine stigne robe vredne oko 800 miliona evra, ali još toliko kineskih proizvoda na srpsko tržište dođe nelegalnim kanalima, zbog čega naša tekstilna industrija gubi 700 miliona evra godišnje – tvrdi Rajić.