Devojka je belila na Moravi platno

Potok i jaruga džepska ima u širini dovoljno prostora da se sa obe strane potrebne kuće načine. I pored same Morave, na izlivu same rečice Džep, ima dosta prostora za podizanje kakve državne zgrade i uljudne  kakve mehane za doček putnika, osobito u zimnje doba. Zasad je ovo vojnički drum i prolaz, jer neprestano sretamo narodne vojnike koji idu sa smene svojim kućama. Bejahu neki iz Brezne rudničke.

Ovde je na Džepu bila negde velika bitka, jer se kaže da se i sad, kad se sa sertmom riba hvata, izvlači razno oružje. Kazivahu mi da u ovoj okolini, gore na nekoj visokoj steni, ima crkva Kraljevića Marka, kojoj je hram Preobraženje. Nad malom džepskom rečicom kod ćuprije, i odmah iza đuprije, uz Moravu, bregovi su donekle strmeniti. Ovaj je breg na kom je „Momin kamen“ dosta strmenit i do samog se korita Morave spušta. Zato već tuda ne ide niti može ići put, osim ako bi se prosekao u kamen, kao ono put Sečenjev na Ćerdapu ili Žujovićev kod Brđana od Pećine. Idući jednom strmenom stazicom da vidim „Momin kamen“, po kome se taj kod Džepa bogaz (klanac) i zove „Momina klisura“, sretnem jednu ženu koja nosi nešto voća i grožđa, i koja na moje pitanje reče da je ozgo iz Dupljana, a na pitanje: „Zar imate još grožđa?“ – odgovori: „Prekoralo se“ (već ga nema). Dakle, na ovome kraju, na visini oko 1000 metara na kojoj leži selo Dupljan, može da rodi grožđe! Po ovom što ta žena s brda na drum dolazi kao običnim putem, daje se već misliti da, iako je taj Momin Breg strmenit, nije opet toliko da se preko njega ne može ići. Videh i jednu kravu gde tu pase i obaljuje u svome hodu kamenje dole u Moravu. Ovaj „Devin-Momin kamen“ visok je 6 hvati, i 1 hvat širok. Pred njim ima jedan kamenjak u raznim piramidama, a „Devin kamen“ je sam za sebe odvojen i samostalan. Kad ga izbliže gledam, pretstavlja jednu piramidu, dole širu a gore sve užu i užu. Odem na protivnu stranu, levu obalu Morave, preko ćuprije, baš do same jaruge potoka koji tu odozgo sa Trgovišta teče, i odatle mi rekoše da se Moma bolje vidi. I zaista, i dogledom i golim očima odavde gledana, ova Moma u neku ruku pretstavlja ono što u narodnjem predanju živi o toj okamenjenoj devojci. Predanje veli: Devojka je ta belila Moravi na obali platno. Mati je bila pošla naviše, valjda u selo iz kojeg bejaše ona žena o kojoj rekoh da ozgo silažaše. Mati, kad je bila na priličnoj visini brega, odakle je prostran izgled na moravski tok i put, uz vodu i niz vodu, smotri gde idu janičari Turci, pa poviče kćeri: „Beži, eto Turaka!“ Devojka brže-bolje skupi svoje platno u trubu, metne ga na glavu i pođe naviše. Pseto joj je bilo ostalo dole u reci, osvrne se za njim da ga vabne, kad u tom smotri svoga dragog, koga su silom u janičare uzeli. Ne mogaše srcu odoleti a da još ne stane i da ga se ne nagleda. Mati ozgo videći gde stoji, poviče: „A što si stala, okamenila se da bog da!“ I ona se skameni. I kad gledaš taj kamen, vidiš: vitkog je ženskog stasa, ima ramena, ima prsa, i, što je najglavnije, ima na glavi trubu platna. I pas se okamenio i stoji pored same Morave. Sad je onde kod psa iznikao u kamenjaku jedan orah. No pitanje je što se i pas skameni – kad njega niko ne prokle. Bar predanje o tome ništa ne kaže. Možda je devojka, kad je osetila da se skamenjuje, ako ne izrekla, a ono iz sveg srca pomislila: Skamneio se i ti, da bog da, koji si uzrok mojoj nesreći; da si pošao za mnom, ne bih se okrenula i od svega ne bi ništa bilo.