SEBIČNOST

Eko Taxi Vranje

Nisam više mogla da izdržim. Ljutito sam rekla: „Gospodine, da li znate da se ovog trenutka na samo dvadesetak metara lekari bore za nečiji život? I ja sam to prošla. Kako možete biti takvi? Ako ne završite danas, onda ćete sutra. Nemojte biti tako sebični“



 

Januar je 2013. godine odlazim na kontrolu u Beograd. Čula sam se sa doktorom koji mi je rekao da dođem posle dvanaest sati jer ima komplikovanu operaciju.Stigla sam pre vremena. Hodnik je pun ljudi, ugla­ vnom starijih. Došli su na pregled i čekaju malo duže. Zbog toga su nezadovoljni i ne biraju reči optužujući lekare. Sestre su im govorile da budu strpljivi jer je operacija u toku, ali nije vredelo.

Slušala sam, a u meni se sve kuvalo.

„Šta oni misle? Samo nas šetaju. Nemam druga po­ sla nego da čekam. Ma garantovano sada piju kafu“, govorio je dekica koji je bio najgrlatiji.

Nisam više mogla da izdržim. Ljutito sam rekla:

„Gospodine, da li znate da se ovog trenutka na samo dvadesetak metara lekari bore za nečiji život? I ja sam to prošla. Kako možete biti takvi? Ako ne završite danas, onda ćete sutra. Nemojte biti tako sebični“.

Čovek  me  u  čudu  gledao,  ništa  nije  odgovorio i otišao je. Drugi me podržavao što sam tako burno reagovala. Mora da je prošao isto što i ja.

Posle skoro dva sata izašla je grupa lekara, a među njima i dr Šepetkovski.

Izgledao je iscrpljeno, posle višečasovne opera­ cije. Pozdravio se i kaže mi: „Samo da se sredim, pa ću te pregledati“.

Pretpostavljala sam da mu je posle osam­devet sati provedenih u operacionoj sali sve ostalo optere­ ćenje. A on je bio smiren, pažljivo me slušao i šalio se sa mnom.

Još više ga cenim i poštujem. Zapravo, divim mu se.

Kad sam izašla razmišljam kakvi smo to ljudi kada mislimo samo na sebe? Sebični.

Zato nam tako i ide.

POZIVI IZ CRNE GORE

Kako je vreme prolazilo, tako su se pozivi cimerki iz bolnice proređivali. To je i normalno jer svaka nastavlja svojim putem. Ali, kada se čujemo, onda satima razgo­ varamo. Neizostavno je pitanje o zdravlju, a zatim kre­ nemo da raspredamo o najobičnijim, svakodnevnim temama.

Neko kome se najviše obradujem je Danijelina ma­ jka, teta Julija, koja me barem jednom mesečno zove iz Sutomora, iz Crne Gore. Prvo pitanje je: „Kako si, sine?“ Kad čujem kako to izgovori znam da me tako i doživljava. Onda me detaljno ispita o zdravlju, govori kako sam hrabra žena i kako me voli.

Dok pričamo uzdiše od tuge koju osetim i to me jako zaboli. A onda ne znam šta da je pitam. Ne uspe­ vam da izustim ni jednu pametnu rečenicu. Jednosta­ vno zanemim kao i onda kada me je jednom prilikom priupitala: „A šta misliš da li je Danijela bila svesna od čega boluje i da će umreti?“



  • Ostavi komentar