Od Kazanđola do Sarajeva

Eko Taxi Vranje

Priprema, atentat i hapšenje

Posledice su već poznate, ne treba ih ponavljati. Ali, kada se priča o uzrocima, konkretnije povodu Velikog rata, sarajevskom atentatu, Vranjanci apeluju da se ne zaboravi Kazanđol. Iako mu je ime turskog porekla. Kao i Sarajevo



 

Priprema, atentat i hapšenjeKo bi rekao da Vranje, varoš na krajnjem jugu Srbije,  večito na tromeđi starih i novih granica, sa Bugarskom, Makedonijom i sada  administrativnom linijom sa Kosovom, gde su se državni činovnici slati po kazni, ima jednu od najpresudnijih uloga u izbijanju Prvog svetskog rata? Hajde što je Vranje uništilo samo sebe, nego što je doprinelo i smrti oko 20 miliona ljudi u Velikom ratu 1914-1918. Kako?

CRNA RUKA I MLADA BOSNA

Kaznađol. Klisura Vranjske reke, severno od grada, ispod ostataka antičkog utvrđenja zvanog Markovo kale, kultno mesto vranjske omladine još od turskog zemana, gde se u velikom viru učilo plivanje, jer Vranje tada nije imalo bazene, a oko njega stvarale i ovaploćivale nebrojene ljubavi vranjske mladosti oba pola; tada retki vranjski intelektualci, pritisnuti političkim i životnim problemima, imali su običaj da se usamljuju u Kazanđolu, gde je poskok bio predsednik opštine. To je druga strana priče.

Ono, međutim, što je za priču o Kazanđolu najzanimljivije, jeste urbana legenda da su se upravo tu u rukovanju oružjem – pištoljem, bombom i kamom, obučavali pripadnici „Mlade Bosne“, na čelu sa Gavrilom Principom, izvršiocem sarajevskog atentata na Vidovdan 1914, u kome su ubijeni austrijski prestolonaslednik Franc Ferdinand i njegova supruga Sofija Hotek, a što je bio povod, po principu „domino“, da dođe do izbijanja Velikog rata i smrti 20 miliona ljudi.

-To nije urbana legenda – kaže Siniša Antonijević, istraživač gerilskih pokreta na Balkanu – već živa istina, koja, iako decenijama skrivana, već spada u kategoriju istorijske istine. Svi Vranjanci, budući da je ovo bilo malo mesto, znali su ko je tu i šta se po Kazanđolu radi, ali su svi čuvali tajnu; tadašnji Vranjanci bili su u tom smislu različitiji od nas sadašnjih.

Vranje je, po sistematičnom istraživanju Antonijevića, bilo još pre Beograda, valjda zbog svog geostrateškog položaja, centar najvećih obaveštajnih poduhvata.

-Još pre Principa – kaže Antonijević – u okviru četničkog pokreta u Kazanđolu su obučavani gerilci, poput Mustafe Golubića, potonjeg najvećeg Staljinovog egzekutora, koji je, recimo, organizovao i ubistvo Trockog u Meksiku. Najistaknutija imena u tim poduhvatima bili su Vranjanci Dimitrije Stojković-Mita Atan, Živojin Rafajlović i Mihajlo Stevanović Cupara.

Tu se vraćamo na Gavrila Principa. Po saznanjima Antonijevića, Princip je, još kao đak, nadahnut romantičarskim idejama patriotizma, panslavizma i anarhizma, pokušao u Beogradu da uspostavi vezu sa još uvek u srpskoj istoriografiji tajnovitom organizacijom „Crna ruka“, putem svog angažmana u opet tajnoj organizaciji „Mlada Bosna“, koja je okupljala deo mladeži svih nacionalnosti tadašnje Bosne i Hercegovine, Srbe, Hrvate i Muslimane, a koji su se žestoko protivili aneksiji svoje zemlje od strane Austrougarske.

-I tako je počeo – nastavlja Antonijević – put Gavrila Principa, do atentata u Sarajevu. Prvo je otišao u Beograd, odakle su ga uputili u Prokuplje, gde je bio četnički štab vojvode Vojislava Tankosića. Taj susret nije bio baš prijatan po Principa. Iskusni obaveštajac, jedan od najistaknutijih članova i učesnika „Majskog prevrata“, koji je streljao braću Lunjevica, kraljeve šurake, videvši Principa kao golobradog i neiskusnog, odbio je njegovo učešće u specijalnim jedinicama. Princip, mlad i žestok, usprotivio se tome, ali se sa Tankosićem nije moglo tako razgovarati, pa je Gavrilo tu dobio tvrde batine, lično od Tankosića. Priča kaže da mu je Gavrilo tada rekao – „zapamtićeš ti ko sam ja“.

KAMA, PIŠTOLj, BOMBA

Daljim svojim vezama, preko četničkog pokreta, Gavrilo Princip se krajem proleća 1912. godine, obreo u Vranju. Tu su ga oberučke primili Živojin Rafajlović, zet znamenitog vranjskog zadužbinara Janče Jovanovića Baldžije, i naročito Mihajlo Stevanović – Mile Cupara. Okupilo se tu još nekoliko pripadnika „Mlade Bosne“, i u Kazanđolu je počela borbena obuka.

-Tu je – kaže Antonijević – praktično počelo menjanje cele potonje svetske istorije. Cupara ih je obučavao, u rukovanju kamom, pištoljem sistema „brauning 1910“ i  ručnim bombama.

E, bomba. Po maršruti kojom se kretala Ferdinandova povorka, bilo je raspoređeno šest atentatora, sa pištoljima, bombama, i kapsulama cijanida, kojima je trebalo da izvrše samoubistvo. I Čabrinović i Princip progutali su kapsule, ali one nisu delovale – bio im istekao rok trajanja! I šta čovek da pomisli drugo, ako to nisu srpska posla. Ne možeš ni da se ubiješ kao čovek sa našom farmacijom.

Bomba koju je bacio Nedeljko Čabrinović eksplodirala je iza Ferdinandovog automobila, i povredila dva oficira u pratnji i petnaestak civila. Još dva atentatora pokušala su da aktiviraju bombe, ali detonatori su zakazali. Pa ko proizvede te bombe? I eto opet Vranja.

-Nisu to bile – kaže Antonijević – „kragujevke“, bombe iz Vojno- tehničkog zavoda. Proizveo ih je Vranjanac,  metalostrugar Petar Miljković Pepek, brat prvog vranjskog fotografa, koji je pak snimio prve fotografije boravaka  pripadnika tadašnjih srpskih specijalnih jedinica u Vranju, u Cuparinoj kući.

-Ne zove se – kaže Antonijević – ulica u kojoj je Gavrilo Princip, džaba njegovim imenom. Tu su boravili i on i ostali „mladobosanci“ koji su bili na obuci u Kazanđolu; i sve se to zna, ali pisanih tragova nema, osim hronike porodice Cupara. Vreme je da istina najzad izađe na videlo.

Kako? Mnogo je vremena prošlo, mnogo vode proteklo Kazanđolom. Pa ipak.

-To je apsolutno tačno – svedoči stari (sebe karakteriše „asli“ – pravi, autentični Vranjanac), od skoro 90 godina, a koji je iz svojih razloga želeo da ostane anoniman – kao dete, ja pamtim Mihajla Cuparu, koji se družio sa mojim ocem, i dolazio u našu kuću. Onda nas decu najure u drugu sobu, ali ja ostavim malo vrata odškrinuta, i sve čujem. I tada sam čuo priču o boravku Gavrila Principa u Vranju, o njegovoj obuci, i sve sam zapamtio, ali, ko je to tada smeo da pomene? Prvo, država se još kao kraljevina ogradila od atentata, Apis je na Solunskom procesu osuđen na smrt, i postoji njegovo pisano priznanje o organizaciji sarajevskog atentata. Posle, u Titovoj Jugoslaviji, to nije bila tabu tema, jer su u atentatu učestvovali i Hrvati i Muslimani, bratstvo-jedinstvo, ali nije bilo poželjno ni da se o tome puno priča.

-Pa ko bi to mogao – pita se retorički Antonijević – na svoju ruku? Deca, kao što su bili Princip i ostali? Ko im je dao oružje, gde su obučavani, kako su prešli toliki put, i naposletku ubili prestolonaslednika evropske velesile? Sada se vodi polemika o tome je li Gavrilo Princip bio terorista, ili patriota. Iako su ga četnici u Kazanđolu obučavali, on  nije bio četnik, monarhista, već anarhista. A anarhisti su protiv svakog sistema. Ono što je sigurno, to je da nije bio terorista; on je Ferdinanda ubio ne u Beču, već na okupiranoj teritoriji.

Posledice su već poznate, ne treba ih ponavljati. Ali, kada se priča o uzrocima, konkretnije povodu Velikog rata, sarajevskom atentatu, Vranjanci apeluju da se ne zaboravi Kazanđol. Iako mu je ime turskog porekla. Kao i Sarajevo.



  • Ostavi komentar