Boca negotinskog vina

Šta je džep, svi znamo, no otkud je ovom mestu dato ime Džep, to ne znam; ali Deva biće po svoj prilici da je od Devine ili Momine klisure, kao što se ovo mesto zove po jednom kamenu („Momin kamen“ i „Momina klisura“), kao što će čitaoci o tome niže čuti. – U Džepu stanemo da se konji odmore, a mi da što ručamo, jer od sinoć nismo se još ničim založili. Tu kod hana na jednom ćuviku viri kroz prozor, koji nema ni okna ni stakla, jedan čovek, javlja se i smeje. Poznat mi je, ali ne znam ko je i šta je. Govorim mu: „Siđi dole da te vidim i poznam!“ To je bio za svo vreme rata načelnik stanice, pisar Kasacionog suda Atanasije Vasković. Odrpan, pocepan, pocrneo kanda je u odžaku visio. (Vrativši se sada u polovini januara kući bolestan, umro je). Zapitam handžiju šta nam može spraviti za jelo. Zapretana crepulja pepelom i u njoj proja još nije pečena. – „Nema drugo ništa nego sira, i da se isprži, prostićeš, koje jaje“, – beše odgovor mehandžije ili handžije. Neka je i to, samo da se što jede. Setim se i nečega što sam u torbi poneo. Pukovnik Horvatović, onog večera kad smo došli u Leskovac, držeći da onako dockan nećemo imati šta večerati, poslao nam je dve jarebice i jednu bocu starog negotinskog vina. Kako smo večeru, i to gospodsku, imali kod našeg kulturtregera Miše, koju je načelnik okruga leskovačkog g. Lacković poručio, to strpam jarebice i jednu pečenu pogaču u torbu, koju je g. Lacković za put spremio. I jarebice i pogača dobro su došle ovde gde ništa za jelo ne nađosmo. A i bile su jarebice kao kakve kokoške. Začudo je što ovde, a nigde ni na drugom mestu, ne nađosmo skorašnjeg sira. U ovim krajevima ima svačemu svoje vreme. Mleka i taze sira u ovo vreme godine ne možeš nigde naći.

Posle ručka odem u pregledavanje zemljišta i mesta. Ovde su nablizu tri hana jedan do drugog u maloj razdaljini. Svi su hanovi po drumu pokriveni ćeramidom. No ovde su prostrane i dugačke štale pokrivene širokim kamenitim pločama, kojih ovde ima isuviše, i koje vrlo dobro pokrivaju i ne propuštaju ni najbujniju kišu – kad su samo dobro složene ploče. Između tih hanova uzdižu se k istoku prostrana i dugačka jaruga, kroz koju teče napred označena rečica Džepa (Samokovska Reka). Po nagomilanim šljunkovima i kamenju vidi se: ponekad i pojače dođe. Ima šljunkova u svakojakim bojama, pa sam najlepše odabrao i sa sobom poneo. Rekoše mi da uz reku ima vrlo znatan rudnik od gvožđa, poznat još od starina, što se dalo primetiti i po zgurama pored ove rečice nanesenim. Naši su rudari, kao što čuh, tu dolazili i dosta železnih poluga sa sobom odneli. Kažu da je ovdašnje železo bolje od štajerskog: daje se dobro kovati i variti. Tu ima i stari jedan veliki nakovanj. Sa velikom radoznalošću očekujemo od naših rudara, koji su ove krajeve proputovali, da nam iznesu rezultat svojeg putovanja. Kako je Džep sredokraća Dervenu, a daljina je od Leskovca i Vranja dosta velika (14 sahata), trebalo bi, a i mora naposletku, da se ovde načini uredna drumska mehana, kao što su u Srbiji, a i poštanska štacija. Osim toga, izgled je i prilika da se podigne i mala varošica, poradi tako znatnog gore pomenutog gvozdenog rudnika.