Nušić i Marčelo kao inspiracija

Dok su se moji vršnjaci tukli, ja sam pisao. Sva osećanja je trpeo papir, praznio sam glavu a punio sveske

Aleksandar Kostić je mladi pisac dramskih tekstova i pesnik čiji su radovi mahom inspirisani Nušićem. Inače, Aleksandar je Hančanin i završava Srednju medinsku u Vranju

Počeo je da piše u ranoj mladosti, sasvim slučajno i spontano. Nastavnici njegove škole je bila potrebna pesma da dopuni program školske predstave. Tada je bio šesti razred i nije poziv shvatio ozbiljno, međutim, kasnije je nastavio sa pisanjem pogotovo u teškim trenucima za mladu osobu – u pubertetu

– Dok su se drugi tukli, ja sam pisao. Sva osećanja je trpeo papir, praznio sam glavu a punio sveske.

INSPIRACIJA

Kada su u pitanju dramski tekstovi, inspiracija mu je društvo u kome živi, ljudi koji su, prema mladom Aleksandru, zaboravili na moral i norme ponašanja. Društvo je toliko iskvareno pa ima utisak da mu materijala za pisanje nikada neće ponestati. Dok je realnost inspiracija za dramske tekstove, sa pesmama je stvar drugačija. Pejzaži i slike zemlje u kojoj živi, osobe koje voli, očaravaju ga i najviše utiču na njegovu poetiku.

Za razliku od nekih koji pišu za sebe i zbog sebe, sve što je Aleksandar napisao bilo je sa ciljem da to neko pročita i da time skrene pažnju na probleme, ili lepe stvari. Kako kaže, njegovi tekstovi namenjeni su svim ljudima dobre volje i onima željnim iskrenosti, bez uvijanja i ulepšavanja.

– Naravno da postoje pesme posvećene posebnim osobama, i one su mi najdraže jer sam u njima primetno iskazao najnežnija osećanja koje samo ljubav može probuditi u čoveku.

Svestan je da reakcija imakoliko i ljudi i da neko njegov rad može može okarakterisati glupim, kao i da neko drugi za taj isti tekst misli kao na nešto sa dubokom porukom. U dramskim tekstovima bavi se satirom, želeći da ljudima ukaže na udaljenost od života, dok sa pesmama želi da probudi najtananija osećanja.

Nekada mu se dogodi da napiše veliki broj pesama za vreme, a ponekad, kako kaže, zbog lenjosti ili obaveza od njegovog pisanja nema ni za lek.

– Sve zavisi od inspiracije i od dobre volje. Ništa mi nije striktno određeno i drago mi je što je tako, jer da je drugačije verovatno se ne bih ni bavio ovim. – objašnjava.

Aleksandar je vrlo sklon samokritici i tvrdi da ništa na svetu nije savršeno, te nije retkost da mnogo njegovih ispisanih papira završi u kanti ili vatri. Stalno prepravlja, a često baci neki tekst za koji je ranije mislio da je dobar, u nadi da će na kraju ostati samo najbolji tekstovi.

Ovaj mladić dosta čita i ne može da se ograniči na samo jednog književnika. Čehov i Bora Stanković su oni kojima se najviše divi, a Nušićevo pisanje je ono na šta se ugleda.

– Ne bih mogao mirno da spavam kada ne bih rekao da na moje pisanje utiču i neki pisci drugačijeg kova, kao što su Marko Šelić poznatiji kao Marčelo i rep grupa Beogradski sindikat. Oni su moji uzori, u meni održavaju neki bunt i rasplamsavaju vatru za pisanjem.

Slagao bi kada bi rekao da ga ne povredi loš glas o njegovom pisanju, ali je naučio da živi sa tim i da prihvata kritike.

OD PISANjA SE NE ŽIVI

Iako je dobitnik nekoliko nagrada, tvrdi da su one male i beznačajne u odnosu na reakcije. Kada vidi sjaj u očima ljudi koji čitaju njegove tekstove, zna da je uspeo. Najviše ga je obradovala prva nagrada za dramski tekst na Ekološkom festivalu u Vranju.

Mladi Kostić sledeće godine kreće na fakultet i planira da nastavi sa pisanjem, ali i da se bori za neki posao koji će mu obezbediti bolju budućnost. Ima nameru da nekada u svojoj režiji prikaže neki od komada, pred vranjskom publikom. Ipak, pisanje će mu izgleda ostati samo hobi:

– Pisanje će uvek ostati moja strast i ljubav, ali će postojati drugi posao koji ću raditi svakako.