Dušan Djorđević: “SIKTER“, roman; izdavač: „Knjige Vranjske“, 2013.
SIKTER (tur. siktir – Odlazi! Gubi se! Marš!) naslov je najnovijeg, trećeg romana Dušana Djorđevića. Pa, koga to tako preko, jetko, na jatagan, sikteriše Dušan Djorđević? Šta to tako, kao nešto gadno, nečisto, autor nogom odguruje od sebe?
VRANjANCI PO ZANIMANjU
Odmah da se razumemo – „Vranjancima po zanimanju“ ovaj Djorđevićev roman neće leći na dušu. To su, naime, većinom oni čija porodična tradicija u Vranju seže tri-četiri kolena unazad, fasuju neki porodični nadimak, i puni arogancije, kao neki gradski patriciji u otmenoj dokolici, po vranjskim mehanama psuju „dođoše“, „prtene“, i predlažu da se seljacima postave rampe na prilazima gradu, e da ga ne bi više kontaminirali. I, toliko od njih; od koga je, i previše je.
Stereotipi o Vranju nadišli su i njegovu prošlost, a pogotovo sadašnjost; o budućnosti ne smemo ni da pomislimo. Bele Vranjanke na legendranoj vranjskoj mesečini, silne i besne gazde koje su trgovale po Solunu, Serezu, Sofiji, sve tamo do Stambola, merak, sevdah, dert, Mitka, Koštana, samo su neka od opštih mesta koja su o ovom gradu (da ne kažemo palanci) u široj javnosti stvorila potpuno iskrivljenu sliku o vranjskom senzibilitetu, koja je svoj paroksizam doživela u čuvenoj „Vranjskoj sviti“, kojom se, poslovično, kao krešendom, okončava svaki koncert nekog kulturno-umetničkog društva, ili proslava kojeg od novouspostavljenih serbskih praznika. Retki znaju, da se u Vranju nikada nije tako odevalo, igralo i pevalo, da je cela stvar iskonstruisana brutalnom zloupotrebom dela Bore Stankovića i karakterističnog vranjskog muzičkog izraza i bogate orske tradicije, čiji su trenutno jedini čuvari i nastavljači, paradoksalno, vranjski Romi, jedna od najstarijih etničkih grupa u Vranju, koja je, još paradoksalnije, potpuno marginalizovana.
E, Dušan Djorđević to zna, i oseća, i tome kaže – sikter! Kroz porodičnu hroniku familije Mijajilović, Djorđević kroz snažno izraženu empatiju, duboko saživljavanje sa duhom vremena i naroda, kao kakav vanvremeni voajer viri preko ćeramida debelih duvara, u mirisne bašte sa „žutim cvećem“, raskalašne odaje turskih spahija i begova, srpskih hadžija i čorbadžija, u crkvene porte i vladičanske dvorove, u podrume vranjskih mučionica koje su punom parom radile pod komunističkim pseudonarodnim parolaštvom, a ponajviše u dušu grada i njegovog mentaliteta, i slike koje je ovaj vranjski književni paparazzo snimio, i u ovom delu publikovao, ponavljam, neće se svideti „Vranjancima po zanimanju“. „Gleda majmun sebe u zrcalo“, kaže Njegoš.
Strukturalno, roman Sikter je amalgam dokumentarne građe i porodičnih tabu-tema u usmenom predanju, koje Djorđević, poput alhemičara, začinjuje sopstvenom stvaralačkom fikcijom, tragajući za „kamenom mudrosti“. Vešto komponujući ove kontrapunktove, Dušan čitaocu otkriva jedno drugo i drugačije Vranje, kao tamnu stranu Meseca. Kroz jezive Mijajiloviće, ukazuju se stare vranjske familije, odžakovići i kolenovići, u kojima je u svakoj generaciji bar po jedan Mijajilo i, nasuprot kanonskim, „hagiografskim“ hronikama Vranja, tu je „i kuso i repato, i šuto i rogato, i ćoravo i sakato“. Djorđevićev roman Sikter zbog toga je svojevrsni pandan Krležinim „Gospodi Glembajevima“, jer tu je sve: pohlepa, prevara, ubistva, izdaja, rodoskrvnuće, patriotizam do poslednje kapi tuđe krvi, i svi ostali poroci i smrtni grehovi koje Mijajiloviće čine osebujnim vranjskim Glembajevima, a autor postaje vranjski mythbuster.
JAJA NA KANTARU
„Multikulturalnost“ Vranja je makar jednostavna stvar – sa kim da budeš u multikulturalnoj sinergiji, kad drugih kultura, osim srpske, u Vranju i nema (osim romske, o kojoj smo već rekli šta smo imali); zašto u Vranju nema Jevreja, a ima ih širom sveta? Po čuvenoj vranjskoj legendi, Jevreji su odavde zbrisali kada su videli da „Mijajilo“ meri jaja na kantaru, a ne broji ih na komad! Zašto nema Turaka, bar fizički, jer je taj azijatski mentalitet ovde još preovlađujuća matrica? Zato, detaljno navodi istorijske podatke Djorđević, što je u Vranju posle oslobođenja od Turaka, uništeno najmanje 16 turskih verskih i kulturnih objekata – osam džamija, šest tekija, dva turska groblja. Vranjski „Mijajilovići“, pobrojani imenima, prezimenima i nadimcima, od izbeglih Turaka, na osnovu sumnjivih tapija i svedočenja, kupovali su (čitaj – otimali) imanja, i tako je, od samo na krštenju kupanih „oslobodilaca“ iz Pčinje i Poljanice, nastajala nova vranjska elita.
Mijajilo je njena zastava, Mijajilo je njena prošlost, sadašnjost i budućnost. Mijajilo, turska ulizica, Mijajilo, bugarski doušnik, onaj koji je glasao za Egzarhat, Mijajilo, koji je dočekao kralja Milana Obrenovića, pa zatim Petra I Karađorđevića, Mijajilo, onaj koji je izdao Simu Pogačarevića, Mijajilo, onaj koji je u Titovo ime u Milisavskom podrumu sadistički mučio svoje dojučerašnje saborce, i silovao svoje rođakinje, sve zarad pune kese i nikada neiživljenog kompleksa „nečiste krvi“!
Ono na šta posebno treba obratiti pažnju u romanu je jezik; udes dijalekta, kao kod Bore Stankovića, ta dvogubost između normiranog, književnog jezika i vranjskog govora, uslovila je da Djorđević stvori svoj, karakterističan jezički izraz, pun alegorija, i sentenci koje dejstvuju kao „kamenče u cipelu“ savremenim vranjskim Mijajilovićima, ne libeći se ni opscenih izraza, onde gde im je pravo mesto.
„Ne znam što zboriv. Izvodiv besne gliste. Ako sam reč razumeja, Bog da me utepa. Čudno pričav, zanosiv kao kučiki, maučev kao mačiki, u jezik ga jebem ako je toj srpski“, kažu Vranjanci posle dolaska oslobodilaca od Turaka.
„Govor je ovde do zla Boga iskvaren, pa ima i sasvim drugačijih reči i treba se navići, da bi ih čovek razumeo. Pokušaću da decu od toga sačuvam. Moram se truditi da se ne mešaju sa ovdašnjom decom, jer će inače brzo primiti njihov govor“, kaže, pak, Natalija Zrnić, Šumadinka, supruga inženjera Jovana Zrnića, koja je u Vranju živela od 1911. do 1917. godine.
„Vreme je aps“, kaže Djorđević, ili, stara vranjska – „U Srbiju Srbi, u Vranje Vranjanci“. Djorđevićev jezik nije striktno romaneskan, prozan, u njega je utkano taman onoliko lirike, koliko je od Mijajilovića ovde preostalo. Erotske aplikacije u štivu, kao da je ubacio kakav vranjski Henry Miller.
KRPEŽ I TRPEŽ
Ipak, ono što je najveća vrednost romana Sikter je njegova zapanjujuća aktuelnost. Iako se radnja dešava u vremenskom rasponu od prve polovine 19. do sredine 20. veka, sve je ovde isto i na dan današnji! Pogotovo Mijajilovići! Psihološka i mentalitetska matrica je nedirnuta, tako da će onaj koji Sikter svrsta u istorijske romane biti u ne maloj zabludi. Sve se ponavlja!
Ovaj grad slavi tri datuma oslobođenja – prvo od Turaka, onda u Prvom, pa u Drugom svetskom ratu; to, pak, nikako ne mora da podrazumeva njegove „slobodarske tradicije“, već činjenicu da je dobar deo svog trajanja proveo u ropstvu. Sada, kažu, živimo u slobodi. Ali, jesmo li doista slobodni? Ne od Turaka, Nemaca, Bugara, već od nas samih, od Mijajilovića u nama? Ne bi se reklo. Prvo, nema slobode bez ekonomske nezavisnosti, a šta nam nudi ova privredno i finansijski devastirana varoš, osim filozofije – „veži konja gde ti gazda kaže“? Toliko robovanje je uslovilo i mentalitetski kod – ulagivanje svakoj vlasti, sticanje na tuđoj muci, krpež i trpež; i svi hoće da tako ćare i da se na tome ovajde. A, kada se oplode ćar i vajda, zna se šta se rađa – šteta.
Vranje, uostalom, čak ima i svoje ogledno dobro turskog feudalizma, jedini preostali vranjski privredni „gigant“, relikt u kome se, kao u đavolskoj laboratoriji, sistematično uzgajaju klice podaničkog, rajinskog duha, po azijatskom modelu: na čelu je večiti predsednik kompanije-paša, direktori- spahije i age, šefovi i poslovođe – zaptije i sejmeni, a radnici – čivčije iz „Zibevče“.
I Dušan Djorđević, kao vranjski Sirano de Beržerak, vadeći mač (pero) iz korica, viče „sikter“!
„Šta to gmiže tamo? O, hiljadu čuda!
Sve dušmani stari! Glupost, Predrasuda, Podlost, Kukavičluk…
Ko sporazum traži?
Nikad! Nikad!… Tu si i ti, gnusna Laži!
Znam, ja ću podleći kada se umorim!
Šta to mari? Ja se borim, borim, borim“!
Da li je sve uzalud? U završnom poglavlju, ispovesti poslednjeg Mijajilovića, rađa mu se sin, koga krste Mijajilo. Aman, ima li kraja?! Džaba je što se sve ublažava završnom replikom – „Uh, što liči na majku“!
U patrilinearnom društvu kao što je vranjsko, gde je jedan od najvećih seira da muž dobije ženin porodični nadimak, pa ga onda potomci kao nastavljaju, proviri večiti vranjski Mijajilo.
Sikter, more!!!
E sada, da popijemo još ovu kafu, sikterušu, pa da se latimo ovog nadasve intrigantnog romana, zbog koga će autor ili dobiti neku prestižnu književnu nagradu, ili skapati na čengele u centru Vranja.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.