Još jedno putovanje, pa smrt

Već sam rekla da volim da putujem, a želja da vidim Barselonu nije me napuštala. Našla sam povoljan aranžman i konsultovala lekara

Prošla su dva meseca od završetka hemioterapije i moram na prvu kontrolu. Trebalo bi da uradim tumor markere, ultrazvuk abdomena i odem na pregled kod svog doktora u Beograd i to ponavljam na svaka tri meseca pune dve godine. Posle prelazim na sporiji režim – kontrole na šest meseci.

Sa suprugom kolima ulazimo u Beograd, a ispred nas je nepregledna kolona vozila. Podsećala me na zmiju, koja se kreće polako, prosto mili. Odgovaralo mi je jer sam, kad sam ugledala visoku zgradu na kojoj krupnim slovima piše Kliničko bolnički centar, imala utisak da me iz nje gledaju Danijeline oči. Tu su i Sale, teta Buba, Snežana, Kristina, deda iz Užica. Šta li je bilo sa njim?

Stigli smo, a ja se kao ona kolona vozila sporo pe­ njala stepenicama. Ulazim u hodnik odeljenja, a po­ gled mi luta. U krevetima su ležali drugi pacijenti, ali je muka ista. Sobu u kojoj sam ležala sa Danijelom ne smem ni da pogledam. Sestre me prepoznaju, poz­ dravljaju i kažu da super izgledam.

Stiže i lekar sa nekom gospođom, predstavlja me kao Paunovu sestru misleći na mog brata Zorana iz Beograda i kaže: „Veca je bila moj pacijent, pogledajte kako sada dobro izgleda. Sačekaj me u previjalištu, dok ispratim gošću“.

U glavi mi odzvanja BILA.

To mi je potrebno da stalno čujem jer još ne mogu da verujem da je sa mnom sve u redu. Razgovor koji sam vodila sa dr Šepetkovskim je prijateljski i opuštajući.

Gledao je u papire koje sam donela rekavši: „Veco, odlično je. I biće dobro“. Interesovao se do detalja o mom zdravstvenom stanju, savetovao da pređem na liberalniji način ishrane, ali i da pripazim. Prebacio mi je ruku preko ramena i ispratio do vrata. Pozdravili smo se i dogovorili da se vidimo za tri meseca.

„Ako imaš neki problem obavezno mi se javi, stojim ti na raspolaganju“, rekao je.

Uverila sam se, po ko zna koji put, u ono što mi je brat govorio o njemu. Izuzetan stručnjak i dobar čovek.

Već sam rekla da volim da putujem, a želja da vi­ dim Barselonu nije me napuštala. Našla sam povoljan aranžman i konsultovala lekara da li mogu da putujem, a on odgovorio: „Što ne bi išla? Potpuno si zdrava“. Fizički da, ali nosim ožiljke koji još uvek bole. Dan kada sam saznala dijagnozu, Strahinjin uplašen pogled kad me je video posle prve operacije, plač majke, Danijelin odlazak… Sa tim ću morati da naučim da živim. Uplatili smo aranžman, a ja se radovala aprilu, kada je trebalo da otputujemo.

U to vreme zdravstveno stanje Stojana Dimčića, direktora jednog vranjskog preduzeća koji boluje od iste bolesti kao i ja, naglo se pogoršava. Bio je uz mene kad sam bila prikovana za postelju i čuli smo se vrlo često. Žalio se da mu nije dobro, a simptomi koje ima isti su kao Danijelini.

Nesrećna sam jer znam šta ga očekuje. Zna i Stole, što je najgore. Zvala sam ga na dva­tri dana, ali bih se, pre poziva, po pola sata psihički pripremala šta da mu kažem. Bodrila sam ga, a znala da nema vajde od toga. Posetila sam ga u bolnici pre odlaska na put, a on me nije ni pogledao. Samo je žmurio i jedva izgovorio:

„Lutko, nije dobro“.

Neću preterati ako kažem da sam u sobi provela pet sekundi. Pobegla sam, a slike prošlosti nastavile da me razjedaju.

U aprilu smo otišli na put i proveli se odlično. Barselona je prelepa, kao i Nica, Kan, Monako. Slike ovih gradova mi se urezuju jer ko zna da li ću ikada više imati prilike da ih vidim. Međutim, ni tamo nisam mogla da pobegnem od svojih misli.

Vratili smo se, a prvo što sam pitala bilo je kako je Stole iako sam znala odgovor. Jako loše. Približavao mi se rođendan i prvi put sam mu se istinski radovala. Kako i ne bih kada ću ga provesti sa dragim osobama. Uspela sam da izguram celu godinu bez recidiva. Imam zaista mnogo razloga da slavim.

U nedelju, 20. maja javljaju mi da je Stole premi­ nuo. Bila sam pokošena toliko da sam na dan svog rođendana završila u Hitnoj pomoći i krevetu. Imala sam migrenu i visok pritisak, što je ublažila injekcija.

Lek protiv bola zbog gubitka nekog dragog još nisu izmislili, a on je bio tako jak.

Na sahranu nisam mogla da idem. Rođendan sam proslavila 22. maja.

Dok sam ležala bolesna od tuge zbog Stoletove smrti stizale su mi brojne poruke. Među njima je poruka prijatelja kome sam bila ljuta jer se nije javljao. Sad sigurno znam da nije zaboravio na mene iako sam tako mislila. Shvatila sam da jednostavno nije znao kako da se ponaša i šta da kaže. Reakcija koju sada razumem.

Njemu sam mnogo pre ovog saznanja oprostila. Ljudski je.