, 
Pre 135 godina, na putun od Pirota prema Vranju, Vlasinom je prošao i divio se njnim lepotama, veliki srpski pisac i etnograf Milan Dj. Milićević. Zapis o tom putu ostavio je u zborniku “S Dunava na Pčinju”, čiji jedan deo prenosimo
Prenoćivši u graničnoj stražari na Vlasini, rano pojahasmo konje, da bolje razgledamo ono mesto, onaj planinski pupak, gde izviru vode koje se, po tom, rastaču na tako daleke strane. U kratko – ono što smo sinoć razmatrali očima sad valjaće pregaziti nogama.
Krenuvši se iz Dražine Male na groblje bilom, koje deli vode – desno Vlasini (jezeru), a levo Jermi, mi se primismo uz jedno malo bučje, u kome naiđosmo na mesto koje se zove Donji Preslap.
Ovaj Donji Preslap tako je uzan na svome pobilju, da upravo nema širine ni dobra četiri hvata. I tu, na tom preslapu, zapadno izvire voda koja se upućuje na zapad, koja pada u vlasinsko jezero, i koju smatraju kao izvor reci Vlasini, ili je bar to jedan od njenih izvora.
S istočne strane tog preslapa izvire druga voda koja je glavna Klisurskoj reci, a ova posle, spojena s više pritoka,, postaje Jerma ili Golema Reka.
Odatle malo na jugoistok stoji Gornji Preslap, koji vezuje breg Bukovu Glavu i breg Kolunicu[1].
Južno od ovog Gornjega Preslapa izvire voda koja se, posle, zove Božička reka i koja pada u Strumu!
Eto kako na blizu izvoru vode koje se, posle, rastaču na tako daleke strane!
Od gornjega Preslapa vrnosmo se uza Savino Ravnište, pređosmo Milijin Rid i siđosmo na Gorke Vode.
Gorke Vode su onizak preslap izmedju Milijina Rida i Male Poljane. Iz severnih rebara ovog preslapa izvire voda koja pada u Vlasinu, a iz južnih izvire druga moda koja teče u Strumu. Od jednoga izvora do drugoga može se kamenom dobaciti.
Na ovim Gorkim Vodama pada u oći što je zemlja tako izdrobljena i oburvana kao da je preko nje drla Drina ili Timok.
Ne mogosmo se dosetiti šta je moglo tako izurvati tu zemlju.
Prešavši onamo na Malu Poljanu opazismo u travi nekakav dugačak jaz, kojim kao da je nekad vođena voda.
-Šta je ovo? upitasmo seljake.
-Voda! odgovoriše nam Božičani: – tom je vadom 5 – 6 sahata daljine dovođena voda ovde na Gorke Vode, te je tu kretala samokove koji su kovali gvožđe.
Sad nam oni počeše kazivati, kako je sav ovaj predeo pun rudnog blaga. Stari su svud tuda, Bog te vesi kad, vadili rude: a vadili si uh i Turci do najnovijeg doba.
Naši pak, pošto su zauzeli ove zemlje, samo su promotrili gde šta ima, ali ozbiljno nisu još ništa počinjali.
***
Iz toga pređosmo Ugar, Raskrsje, Pandžin Grob, Beli Kamik, Pretvor i Viljokolo.
Na Viljokolu se valja zaustaviti, ako ne zašto drugo, a ono bar za razgledanje prirodnih lepota na sve strane.
Viljokolo je preslap između Pretvora i Malog Strešera. Na severnom boku toga preslapa izvire voda koja je posle na glasu kao Vrla Reka. U staro vreme, vele, reka se ta zvala Peščanica, i tekla je kroz Vinogošt u Moravu (Jer se priča da se Vinogošt pružao i na desnoj strani Morave). Danas pak zove se ona donekle Vrla Reka, a posle, po selu Masurici – Masurica, a po selu Surdulici – Surdulica. I tako joj se ime menja na koliko većih sela udara. Samo joj niko nije mogao promeniti pada u Morav! I sad ona pada tu u reku baš prema Vladičinu Hanu!
Posle reke Vlasine, ovo će biti najduža i najjedrija moravina pritoka u ovom predelu. Dolina je njena s početka tesna i kamenita, a docnije ima prostranih luka.
Na južnu pak stranu ispod Viljokola teče reka Viljokoštica koja pada u Strumu.
Na samom preslapu, među izvorima Viljokoštice i Vrle Reke, ima jedno kolo, kao kakvo najveće guvno. Na sred tog kola, gde bi bio stožer, da je to istinsko guvno, zemlja je malko izdignuta. Isto tako i ivica kola visoka je, kao da je neko marljivo ivičio.
Ko je gradio to kolo? Kom je ovo trebalo i za šta?
Liči da je neko razapinjao nekakav veliki šator, pa okolo objarčivao da voda ne podiđe pod šator. Ali na ovoj visini, i u ovoj strmini, nije nikad bilo opasnosti od povodnja.
Upitate li meštane seljake: Šta je ovo? Odgovaraju vam svi: da je to Viljekolo, to jest, kolo vila, koje tu igraju svoje vilinske igre, a ono mesto u sredi označava, vele, gde stoji svirač, koji svira tim gorskim igračicama.
Granica srpsko-bugarska udarila je posred Viljokola. Ali kako se baš na tom mestu pravac planinskog bila krši, povijajući se više k severu, to je samo jedna četvrt od Viljokola ušla u Srbiju, a tri četvrtine ostale u Bugarskoj.
Kad je kopan granični jarak niko od seljaka meštana nije smeo od vila udariti budakom u Viljokolo.
-Srećom behu tu neki Turci, vele seljaci: – te oni prekopaše jarak preko Valjokola!
I sada je trava oko toga kola sva pokošena, seno pokupljeno i zdenuto, a po Viljokolu se trava talasa kao pšenica: niko ne sme slamke da uzbere.
Mi uterasmo konje u to čudnoga imena i glasa kolo: ustavisno i razgledasmo i njega i okolinu njegovu. Odista, ako to i nije kolo vilinsko, ono priliči za vile!
Razgledavši divotu prirode, i izbacivši, u znak svoga zadovoljstva, nekoliko revolvera, požurimo se dalje; jer nam puta još bejaše dosta, a sunce već naglo na male zaranke.
Polazeći s Viljokola dalje, ostavismo desno Mali i Veliki Strešer, dva plastata visa od kojih je onaj što se zove Veliki, jedva od najviših visina u ovom kraju.
Pređosmo Vijinov Rid, Vrštik, Treske, Medžit, Prosenik, Raskrsje,, Gnojište, Besnu Kobilu, Kravarnik i dođosmo u Barje.
Barje se zove jedan bugarski zaselak od 7 kuća. On je levo od planinskoga bila, duboko u dubodolini.
Dugo se spuštasmo niz strašnu strmen, dokle se jednom videsmo u nekom planinskom kotlu, pred jednom usanljenom, gluvom hućom.
Tu nam je valjalo noćiti.
Kuća sama, gluva, mračna, upravo mrtva, nerada gostima! Neobičan pojav u zemljama našim!
Odjahasmo; niko ne izađe pred nas; niko nas ne srete dobrodošlicom! Naši pratioci prihvatiše naše konje onako kao i na planini!
Oko kuće su nekolike staje: ambari, koševi, košare, mlekari, čak i psarnik i veliki belov u lancu! Sve pokazuje imaće, a nigde se ne vidi imaćnik!
Uđosmo u kuću.
Kuća je oniska a vrlo prostrana, što god krov pokriva, sve je to jedna suvota, ta jedna kujna (li kako seljaci svuda zovu, kuća). Na sredi gori vatra nad kojom zija u nebo prostran dimnjak. Ma da je vrlo prostran, ipak ne može da izvuče na više sav dim, nego se ovaj širi po kući, te je od njega sve potamnelo i počađilo. Oko ognjišta mrdaju sitna dečica. njih petoro-šestoro. Ona su neomivena i neočešljana, neoprana, bosa i raspojasa: verna slika sirota koje su ostale bez svoje majke.
-Gde smo mi? I što baš ovde da noćimo?
-Mi smo u nabogatijoj kući u ovom kraju, rekoše nam seljaci: -Domaćin ove kuće, po imenu Sava, beše na glasu i po imanju i po poštenju svom. Tu je živeo on, njegova domaćica i osmoro dece njihove. Proletos, jedne noći, kad su oni spavali, eto ti, pokraj vatre (gde baš tada naši momci prostirahu seno da mi nožimo, dođe sluga njihov, i ubije obo jnjih sikirom na spavanju.
Ubilac se naskoro odao sam i sada je z tamnici u Ćustendilu, a Savina deca, kod tolikog očinog imanja, kod pune kuće, često su gladna i žedna, a da se i na pominje majčina nega i staranje!..
Koliko stignu susedi da ih nadgledaju Boga radi, toliko su jadna i nadgledana.
Uh nesrećna slučaj.
ARHIVA MILANA Dj. MILIĆEVIĆA
Milan Dj. Milićević (Ripanj, 4. 06. 1831. – Beograd, 04. 11. 1908). je bio književnik, etnograf i političar. Između 2845. i 1850. završio Bogosloviju, a od 1850. do 1899. bio je državni činovnik (učitelj, sudski praktikant, novinar, bibliotekar i državni savetnik). Upravnik Narodne biblioteke postao je 1886. godine. Bio je jedan od osnivača Društva srpske slovesnosti, Srpske književne zadruge i predsednik Srpskog arheološkog društva. Neko vreme je bio sekretar, pa predsednik Srpske Kraljevske akademije (1896-1899). Bio je član Akademije nauka u Pterovgradu od 1877, Jugoslovenske akademije znanosti i umjetnosti od 1879. Takođe je bio predsednik Čupićeve i Kolarčeve zadužbine. Obrazovao se ponajviše sam. U politici je bio konzervativac i jedan od osnivača Napredne stranke.
“Kneževina Srbija” (1876) i dodatak “Kraljevina Srbija” (1884) su njegova istorijsko. geografska dela u kojima je dat prikaz cele ondašnje Srbije sa topografskim podacima, opisom starina i lokalnih predanja. Tu je sabrano obilje materijala danas dragocenog za istoriju, istorijsku geografiju i etnoloigiju. Po obimu materijala koji je tu sakupljen, ovo predstavlja jedno od najznačajnijih srpskih naučnih dela 19. veka.
(Narodna biblioteka Srbije)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.