Nije ovo Kolumbija

Eko Taxi Vranje

Zakon je isti za sve, Droga, droga, i odmah Veliki Trnovac, zar nema toga širom Srbije: Naim Saliju, U Beogradu živi 70.000 Albanaca; ja nisam čuo za neki problem: Demir Ademi

S jedne strane lepo uređene i asfaltirane ulice, s druge, pak, blatnjavi sokaci; nasuprot novim luksuznim kućama, stoje udžerice iza duvara od ćerpiča iz turskog zemana; mimoilaze se „Zastavini“ krševi sa firmiranim limuzinama; odeća na jednima je „Versaće“, na drugima sa buvljaka; neki sede po ukusno opremljenim kafićima, drugi po ubogim birtijama… ali se svi slažu, suprotno informacijama koje pojedini mediji i državni organi s vremena na vreme plasiraju, da su priče o drogi i kriminalu u Velikom Trnovcu samo mit i predrasuda



 

Zakon je isti za sveAtmosfera u Velikom Trnovcu je naizgled mirna, ali iskusan posmatrač skoro da može da „nanjuši“ veliku tenziju, napetost i očekivanje „nečega“. Šta je to „nešto“, daleko bilo, ali je činjenica da je mučenička smrt policajca Gorana Djorđevićeva ustalasala naizgled mirnu površinu, u teškom, mučnom procesu uspostavljanja međunacionalne kohabitacije na jugu Srbije. Taman kad pomislite da su učinjena dva koraka napred, desi se ovakva tragedija, koja vraća tri koraka unazad.

Veliki Trnovac, etnički homogeno albansko selo u opštini Bujanovac, na krajnjem jugu Srbije, ponovo je u žiži javnosti, nakon Djorđevićeve pogibije. Ovo je već mitsko mesto, nadaleko čuveno i, slobodno se može reći, „ozloglašeno“ a Djorđevićeva smrt otvorila je „Pandorinu kutiju“, pa su na površinu isplivale dugo potiskivane strasti srpsko-albanskih odnosa. O Trnovcu se ponovo govori kao o „glavnom centru za narkotike u ovom delu Balkana“, odmetnutom selu na čijem vas ulazu čekau maskirani ljudi pod oružjem i gde srpska policija i ne zalazi.

ZABORAVLjENI KAMEN MEDjAŠ

Droga, droga, i odmah Veliki Trnovac, zar nema toga širom Srbije: Naim SalijuNaš domaćin, Naim Saliju (1961),  zamenik predsednika Mesne zajednice, nastavnik je srpskog jezika u OŠ „Muharem Kadriju“, po poginulom učesniku  NOB-a, čije je poprsje, sa ovolikom zvezdom petokrakom u školskom dvorištu, nasuprot mauzoleju posvećenom Ridvanu Ćazimiju, „kapetanu Lešiju“, ubijenom u sukobima u Kopnenoj zoni bezbednosti 2001. godine.

No, to nije jedini simbol kontroverza koje su vidljive u Velikom Trnovcu; imate s jedne strane lepo uređene i asfaltirane ulice, sa kompletnom infrastrukturom, s druge, pak, blatnjave sokake bez vode i kanalizacije; nasuprot novim luksuznim kućama, stoje udžerice iza duvara od ćerpiča iz turskog zemana; mimoilaze se rashodovani motokultivatori i „zastavini“ krševi sa firmiranim limuzinama sa zatamnjenim staklima; odeća na jednima je „versaće“, na drugima sa buvljaka; neki sede po ukusno opremljenim kafićima, drugi po ubogim birtijama… ali se svi slažu, suprotno informacijama koje pojedini mediji i državni organi s vremena na vreme plasiraju, da su priče o drogi i kriminalu u Velikom Trnovcu samo mit i predrasuda. Takođe, ogorčeni su na državu koja, kažu, ovde decenijama nije uložila ni dinara u razvoj, te da oni predstavljaju „zaboravljeni kamen na međi“.

U Beogradu živi 70.000 Albanaca; ja nisam čuo za neki problem: Demir Ademi-U Trnovcu je prijavljeno oko 11.000 duša – kaže Saliju – od kojih bar 3.000 živi u inostranstvu, gde su na privremenom radu. Selo je čisto albansko; kao mali, sećam se da je bilo nekoliko srpskih i romskih kuća, sada ih više nema, svi su se odselili u gradove, zbog boljih ekonomskih mogućnosti.

Ekonomija  je rak rana i generator svih problema koje Trnovac danas ima, smatraju njegovi žitelji. Trnovčani se uglavnom bave poljoprivredom, oko 500 domaćinstava sadi duvan, ostali druge povrtarske ili voćarske kulture, uglavnom bostan.

-Oko 50 posto – navodi Saliju – radno sposobnog stanovništva je nezaposleno, pogotovo mladi i školovani ljudi. Te nove kuće koje vidite, to su od onih koji rade po inostranstvu; oni su, da tako kažem, naš „biro za zapošljavanje“ – svake godine odabere se po jedan mlad čovek iz neke siromašne porodice, i vodi u inostranstvo da zaradi neku paru. Oni, pak, koji rade u državnim službama, zaposleni su po školama, opštini, ambulanti (pedijatar, dva lekara opšte prakse i dentista), policiji, poreskoj upravi i pravosuđu, ali je taj broj zanemarljiv. O nekakvoj industriji nema ni govora. Kako ste dovde došli? Taksijem. Do Trnovca nema ni javnog prevoza, to dosta govori.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar