Pa ko je ovde gospodin?!

Eko Taxi Vranje

-Pođu ti dva vozača iz jedan bivši vranjski privredni gigant, ono, svi su bivši, nema ni jedan sadašnji, a neće ima ni budući, će bude ono što reče tate: mala preduzeća – velika krađa…ovaj, velika šansa; kao ono iz „Maratonci“ – šta to radiš kume? I ti ćeš to da radiš, kume, samo sutra. Malo morgen, što reče pokojni naš veliki državnik, koji je Srbiju za samo deset godine vratio onamo gde je ona počela pre dva veka – u majčinu.

-Elem, ugovori ti taj gigant veliki posao s majčicu Rusiju, i dva puta nedeljno vozači, aj da ih nazovemo Čibuk i Sande, idu kod Ruje da isporuče robu i zberu đengi. Iskusni šoferi, kao Paja i Jare, nije im problem da od Vranje do Moskvu i nazad dva puta nedeljno voze, ali pojavi se drugi problem: do Rusiju barem još nekolko države, Bugarska, Rumunija, Moldavija, Ukrajina, i ne znam kakva ti sve ludila.



-A za priču je bitno da su oba bili opaki švaleri, recimo, za Sande se u žensku populaciju giganta čulo, dok je zbario jednu, pa ti ona posle razglasi okolo – kaže na drugačke –lelkee, gledam ga ja u šljic, mislim pa to je neka pivska flaša, ili šiše s rakiju, pa ga tu krije od stražari, tiki, kad izvadi iz gaće nešto, gabarit kao teleća noga. Ovolik! I one su si posle same dolazile u vozački park, kao na hadžiluk.

-I sad, voze se Čibuk i Sande kroz sve one pobrojane države, na svaki parking stoje domaćice, kao one adžike iz gigant, i vrte torbice. Stani ovde, stani onde, ne jaribaš, nego hiperjaribaš, za paklu cigare ili najlonske čarape; kad im ponestane roba, brknu u đepek od kamion, izvade par cipele,  aj be, neko li će broji, koj te pita? Ej, kolko države treba da prođeš do Rusiju, i kolko parkinga do tamo ima?! A tamo pa kad stigneš, čeka te Podmoskovje, akvarijum! Bez mamac da zabaciš, ima da gi se nakršiš na ribe.

-I to je tako trajalo neko vreme, opet idu Čibuk i Sande u Rusiju. I opet stani ovde, stani onde, Sande utreniran, ali na Čibuka duša već počinje da mu ispada. Kroz Bugarsku, Sande vozi, a Čibuk spije na sprat iznad njega u kabinu i tura obloge na šutka. Parking, a na njega uobičajena slika – Lili, Rali, one sve Bugarke se tako nekako zovu, suknjica domindžos, sise moja kravica. Sande odma kočnicu, škriiip, Čibuk se prevali preko njega iz onaj gornji krevet.

-Što bidna, Sande, zgazismo li nekoga? Ma ne be, eno gu Ralica, Lilica, to mora da se otrepka, inače, loša karma, ima s udrvene patke u grob da legnemo. I Sande ti ukači adžiku u kamion, završi rabotu, ona pita – a drugarot? Čibuku, pituje te dama oćeš li da koitiraš s nju? Čibuk ripna kao poparen pet’l. Neću, neću, pa taman čavku ne video više do vek! Ne mogu be brate, ovaj poslovni aranžman na giganta će me utepa od jaribaš, kunem ti se, razmišljam se da pređem s one strane seksa, da idem u buzeranti, pa će vozim mušterije iz Vranje na parade ponosa.

-Bugarka sve razume, nije ni važno da li je Bugarka, to je univerzalni jezik, i pita Sande – drugarot ti, saka li saksofon? Sande prevodi – pituje te, ako već ne sakaš čavkata, može li saksofon?

-Što be? Što spominja našega direktora, će me kabati li kod njega, sigurno ima vezu! Ma ne be – objašnjava mu Sande na Čibuka – nema to veze s našega direktora, nego ti nudi onoj be… onoj…  „saksofon“, kako da ti objasnim, u ulavoga ti se ne našlo…

-Kaži vu, Sande, molim ti se, saksofon mi ič ne treba, niki u familiju mi ne sviri!

***

-Ukači se čiča u crešnju, naravno u tuđo lojze, a vlasnik je katil, znaje ga, baš zbog tu crešnju su dvaesdve godine na sud, ona baš na među između čiču i katila; i u prvostepeni postupak, čiča izgubio. Pa da ga poljak ne ufati, i ne vodi ga po čaršiju vrzanoga s crešnje oko gušu, on se preko noć ukači i naglića se crešnje štomogajeći, kao ćorav štrk; misli se – e pa ako je sud presudio protiv mene, a za katila, što ih je potplatio, neće ni on da se najede. I kako je žurio da ga ne ufate, beri, jedi, ali nema vreme ni košticu da ispljune, nego samo butaj, ni ne žvaka, nego samo glića. Što je mogo da dofati, to se naglićao, celu crešnju obra i izede, i onako s punu mešinu otide doma, prolazi pored katilovu kuću i smeje se u sebe – e pa, ovu godinu, neće se najedeš slatko od crešnje.

-E sad, tuđo je slatko, ali prokleto. Kako je čiča glićao one crešnje sa svem koštice, zakuka mu se debelo crevo, i nikako da se olakša; dan, dva, tri, napinja se on – mmm mmm, iskačaj bre, izedem te, nikako ne biva. Naduje ti se čile kao crevo na žar. Što će de će, stvar uzela ozbiljne razmere, će pukne, ode ti on kod doktora. Objasni stvar, tako i tako.

-Dobro – kaže doktor – spuštaj gaće, kači se na ovaj krevet, i naguzi se. Zaprao li si se? Dobro. Nije strašno, zakukala ti se čmaruljica od one koštice, sa’će otkukamo to. Mada, mogo si da zoveš i oni iz kanalizaciju sa sajlu, ovo je poviše za nji rabota.

-Nakači doktor rukavice, namaže vazeljin na kažiprst i srednji prst, i zabrca. Sačuvaj bože. A be čičo, ti jeo li si crešnje, ili onaj pelet za loženje, to je sad moderno.

-Na čiču mu, međutim, došlo arno, tek sad, u ove godine je otkrio skrivene sklonosti kod sebe, i počne da meša, i da gleda okolo ima li u ordinaciju neka šipka da igra oko nju.

-Tooj, gospodine, tooj, takooj! Of of, gospodine!

-Onaj siroma doktor brca li brca po onu kloaku, ono se zacementiralo, počne da se misli da zove neku građevinsku firmu, da dođu s onaj pneumatski čekić, drr drr!

-A čiča uživa – ooff, ooff, gospodine, takooj, takooj, ooff, ruka ti se dabogda pozlatila, gospodine.

-Pa majke ti ga nabutam – prekipe mu na doktora – ko je ovde gospodin?! Ja što ti brcam po guzicu, ili ti, što uživaš u to?!

-I ko zna kako bi se to završilo, da se rajske dveri u jedan ma’ ne otvoriše. Čiča poče da puca iz cevku, one koštice kao dramlije iz pušku pumparicu u amerikanski akcioni trileri, nekolko gelera zakačiše i doktora i prisutnu med. sestru, uz jaki zvučni efekti i bogougodni miomirisi.

-Čiča multiplo svrši, doktor i sestra su na bolovanje, a ordinacija ne radi dok se ne okreči i dezinfikuje. Samo, kažu, čekaju da se završi tender za izvođača radova.



  • Ostavi komentar