Ko u ruskoj bajci

Na ulazu u pešačku zonu Ćustendila, negdašnjeg švercerskog svetilišta, umesto preprodavaca sada vas čekaju četiri obnažene žene, po jedna na svakoj ivici mosta preko Banske, čulno zabačenih glava i izazovnih oblina

U Bugarskoj se još samo državni službenici voze u „žiguliju“, „moskviča“ gotovo i da nema na putevima, umesto jeftinih, cicanih haljina lepe Bugarke gordo koračaju utegnute u kvalitetnu garderobu, izlozi su puni, kafići i restorani koji su jeftiniji nego kod nas nešto manje i, što je najvažnije, ljudi su prijatni i ljubazni, sve uprkos našim uvreženim predrasudama. Jednom rečju, država sa izvesnim, ne baš sitnim problemima koja je, ne zaboravimo, od 2007. u Evropskoj uniji

Ovo bi bila prva, naravno površna slika Bugarske pred kraj 2013, kada je vaš reporter, zajedno sa grupom kolega iz južne Srbije, vizitirao u okviru projekta „Ponovno otkrivanje“.

Iza ovog naslova zapravo se kriju četiri lepo provedena dana u Ćustendilu, kao centru regiona i destinacijama u prečniku od stotinak kilometara – Separovoj Banji i impozantnom Rilskom manastiru – sa pripadajućim muzejima, manastirima, arheološkim nalazištima. I, lokalnim kafićima i restoranima, naravno, kao esenciji vannastavnih aktivnosti.

Projekat novinarske saradnje, da kažemo i to, zajednički organizuju leskovački Centar za demokratiju i razvoj juga Srbije, bugarsko udruženje novinara „Balkanski forum“ i Regionalni istorijski muzej iz Ćustendila, a sufinansira se iz Program za prekograničnu saradnju instrumenta za pretpristupnu pomoć  (IPP) Bugarska – Srbija.

Sad, da pređemo na reporterski deo!

MUZEJI, MANASTIRI

Iz Vladičinog Hana, gde nas je sa kolegama iz Niša i Leskovca, sačekao bugarski minibus (važan deo priče, vidi okvir), ispatila nas je kiša, na Vlasini nas je dočekala magla, a posle nekoliko sati u Čustendilu odlazeći oblaci koji su, s pravom, nagovestili lepo vreme narednih dana.

Putnici su spontano kao za komandanta parade promovisali Vanču Bojkova, kolegu i univerzitetskog profesora iz Niša, sasvim opravdano obzirom na njegovu komparativnu prednost poznavanja oba jezika.

Pošto nekako pređosmo carinu i posle još uvek nerazjašnjenih nedoumica oko rominga, Vančo na ulasku u Ćustendil, tridesetak kilometara od granice, komandova kratku stanku kod prve menjačnice – nepuna dva leva za evro. Odatle na prvo odredište, pomalo pretenciozan hotel sa pet zvezdica koje podrazumevaju spa centar, bazen ali i pomalo snobovsku, jako začinjenu i dekorisanu hranu.

Ali, ovaj utisak ostao je u senci ljubaznih domaćina, novinara iz Ćustendila iz ljudi iz lokalnog muzeja, gde smo se uputili pošto smo se rasporedili po sobama.

Ćustendil je lepa varoš na prvi pogled. Komotna i duga pešačka staza napola je presečena drvoredima, a sa strane butici i kafei. Ma koliko se trudili, đubre ovde, kao uostalom nigde u gradu, videti nećete. Moglo bi se reći da je ovaj grad bio avangardan i u vreme Todora Živkova, doživotnog predsednika i diktatora svrgnutog posle pada Berlinskog zida. Naime, na ivicama gradskog mosta preko Banske reke, umesto lavova ili tamo nekih simbola, nalaze se četiri grandiozne skulpture nagih žena, svojevrsna atrakcija grada. Zgrade su utegnute, fasade držeće a već ulazak u dvorište Muzeja „Akademik Jordan Ivanov“ govori koliko Bugari drže do kulture, što je tradicija koju su nasledili iz komunizma.

Ovaj kraj prepun je arheoloških lokaliteta o čemu svedoči muzejska postavka, kroz koju vode direktor  muzeja Valentin Debočički i šarmantna portparolka Miroslava Taskova, sa još nekim ljudima naši domaćini tokom čitave posete. Sve uredno složeno po dobro osvetljenim vitrinama, sa legendom na engleskom i bugarskom jeziku, od rimskog zlatnog nakita do oruđa iz kamenog doba.

Videli smo još i Umetničku galeriju „Vladimir Dimitrov – Majstor“, čuvenog slikara rođenog ovde i  Muzej – kuću „Dimitar Pešev“, čoveka koji je tokom Drugog svetskog rata (Bugarska se u oba velika rata našla na poraženoj strani) spasio deportacije i smrti na hiljade bugraskih Jevreja. Treba li reći da ovde veoma poštuju svoje galerije i muzeje?!

Otuda odosmo na zajedničku večeru, a sve koji čitaju ovo savetujemo da na sličnim okupljanjima, kada vino i dobro raspoloženje odrade svoje pa požele muziku, nikako domaćine ne pitaju „a ima li živa svirka“!

Sutradan, pravac Saporova Banja, poznata po gejziru i izvorima vode toplije od tačke ključanja koja – pozor Vranje i Banja –greje čitavo mesto. Ali, pre toga, Hisarište, brdo iznad Ćustendila sa utvrđenjem, koje sada predstavlja omiljeno izletište ljudi iz okoline. Treba li reći da je sve pod konac, sa uređenim trim stazama, igralištima za decu, putokazima i restoranima. Cinik bi rekao kao kod nas u Ćoški

Ne zna se šta je u banjskom hotelu bilo bolje – druženje, hrana, vino ili rakija. Da, Bugari su ljudi sličnih sklonosti kao i mi, vole da posede, a njihova vina, posebno bela, izvanredna su i jeftina.

Taman toliko da se prespava i bez većih posledica porani ka Rilskom manastiru, uz zadržavanje na brdu Panica (panica je na bugarskom ovalna drvena posuda). Da se radi o „netaknutoj prirodi“ vidi se i po savetu kako da se ponašate ako naiđete na medveda, uz opasku da su mečke korisne a to što mogu da napadnu, ne samo ovde, druga je priča. Ukratko, ko u ruskoj bajci, pokušajte da se popnete na drvo, pažljivo idite unazad, legnite na stomak, ne dišite i pokrijte glavu rukama, na šta neko iz ekspedicije dodade da, ako ništa od toga ne upali, pokušate sa strategijom bež’te noge…

Za Rilski manastir, najveći u Bugarskoj, koji je u 10. veku osnovao Jovan Pustinjak (Rilski) a sagradili ga njegovi sledbenici, vezuje se renesansa bugarskog naroda na prelazu iz 18. u 19. Vek, kada je sagrađena i glavna crkva.  Mnogo je puta paljen, rušen i ponovo podizan, uz doprinos i nekih srpskih srednjevekovnih velmoža, a kasnije i ostalih pravoslavnih crkava.

U blizini je hotel gde smo se smestili a njime, kao i obližnjim restoranom, tezgicama sa suvenirima, hranom i bakalukom, upravlja manastirsko bratstvo.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)