Manekeni – on na karneks, ja na kar…

Eko Taxi Vranje

-Ima ga jedan tu u čaršiju, sve se fali kako je golem švaler, te sobalio sam ovu, te sobalio sam onu, društvo samo obrća belci i ufća; uff, što mi pati glava od bukov ćumur. Sede u kafanu, koja kako prođe, on odma – vidite li gu ovu? E, na nju vu je čavka trouglasta; a ova pa što prođe po nju, na nju pa nekakva čudna, romboidna. Vidi se, seiri društvo, da si imao peticu iz nacrtnu geometriju.

-Kad, jedan dan, biždeče oni tako u kafić s one kašičke od espreso među zubi, tiki prođe jedna, ljulja se kao lađa, s guzicu krši izlozi. Švaler ripne ko poparen – ej gle’jte gu onu, i nju sam otkentrio! E sad ga pa pretera, iznervira se kompanija, žena u srednje godine, ima si deca na studije, muž direktor u privredni gigant, jedan, kolko mi znamo, onako, skladan brak.



-Da be, skladan – odgovara švaca – tačno da si je ona dobra majka i dobra domaćica, u kuću sve se cakli, pa ja znam, kod nju smo pravili jaribaš. Tačno, muž direktor u gigant, ali otud Vranje, u neki pogon u nekakvo selsko ludilo, vraća se doma tek na pridveče. Kako on na rabotu, a ja kude njuma, kao Mitka kod Stambolku Redžepovicu. Pa drljaj po cel dan, kao u nadnicu da si se pogodio.

-I tako, je’mput, otrepkam ti ja gospođu tri-četri puta bez vadenje (društvo – eee, do mojega, tri-četri puta, pa nisi Supermen, još pa bez vadenje), ovoga mi krsta, kaže on, tako je bilo. I već ufati neko vreme, muž treba da se vrne od rukovodeću rabotu, ona naručuje još jednu turu! Aman, ženo, sitku imaš li?! Već i u mene duša nema, kako da se izvučem iz ove ajkuline ralje, ama, muž sad će ti naiđe, ni ručak mu nisi spremila, a on udarnik, daje celog sebe za bolje sutra, što će jede čovek?

-Ništa se ti – kaže ona – ne sekiraj, nego ajde topori ga, da ti udarim još jednu mindžu, a za mojega muža i njegovu ishranu ič da ne te boli čindo, to je moja briga. I merak si je merak, nekako na mišići odradim još jednu tačku dnevnog reda, ali sad me interesuje, što ona će radi?

-Domaćica mi sipa jednu rakiju, duplu, pa zaslužio sam, sačekaj me, kaže, pet minuta, odma se vraćam, samo tu do dućan da pretrčim, muž mi ako naleti, samo kaži da si poštar, ili da si došo da meriš struju ili vodu, snađi se nekako. Muž, na sreću, ne dođe, kad ona stvarno, eto ti je dok si reko ov’s. Nosi nešto iz radnju. Uzede lonac, pa tri kutije pasulj, gotova jela „karneks“, ono što smo jeli kao studenti, pljas pljas pljas u onaj lonac, dosipa malka vodu i zejtin, vegetu, dve-tri suve paprike rezanke, dve-tri  liščiki nanicu, uključi ringlu na dvojku, iz onu kesu izvadi teglu kiseli krastavčiki, presipa u čorbaluk, nadrobi malko beli luk i nasipa zejtin, iznese kilo vino od sedam deci, ma za tri minuta napravi se sofra kao za starejka!

-Gledam ja ono, reko, pa to li će jede mučenik? Nego što će, kaže ona, će jede pa će peva! Pa on be, tečo, dvaes godine jede ova gotova jela, ja li će mu kuvam, će ga dvorim, a imam si popametne rabote. A ima sve – i pasulji, i gulaši, i sarmice, i punjene paprike, i ćufte u sos, i škembići… Po ceo grad me proneo kako sam najumejatna kuvarica, a ne zna da je u stvari maneken na „karneks“! On na karneks, ja na kar…

***

-Ja ti, brate, živim u jedno naselje, tu u Vranje, i ima ono svoje ime, ali zini da ti kažem koje je. Će me prepozna komšija, pa sam jebo ježa u bocke. To naselje, iz moje iskustvo, mogu samo da ga nazovem „Snežna menažerija“.

-Zašto snežna? Pa zato što svaki stan ima radijatori, sad ima i toplanu, ali brate, ono plaćaš kao da greješ Arktik ili Antarktik, a ne stan! Viva elektrodistibucija! Viva šumsko gazdinstvo! Struja, drva, to ti je car.

-E sad, zašto menažerija? Kad sam se tu uselio, samo čuješ od sve strane – odovud av av, odonud mjauu mjauu, otud kukurikuuu, za kanarinci, papagaji, golubovi, štiglani, da ti ne pričam. Ženo, reko, ovo kao da smo dobili stan u zoološki vrt kod Vuka Bojovića, rt ledene nade; fali još samo krokodil! Ćuti, kaže ona, i ovo kad smo dobili, što ti smetaju živinke, od ljudi se plaši. I u pravu je…

-Kad, posle sve ono lajanje, mjaukanje, umilni cvrkuti i krici pernatih kućnih ljubimaca, jedno sabajle čujem – meeee! Što je sad pa ovo? Pogledam, komšija mi sprat izviše mene doveo kozu, i čuva je na terasu. Nabavio kutiju od „Simpov“ regal, model „koza nostra“, i tu smestio kozu Belku, na treći sprat; urbana koza.

-Komšijo, što je be ovo? Ama, gledaj si, komšijo, tvoju rabotu, od Belku dobivam mleko, nešto zasirim, a i žena mi kako ne dava u poslednje vreme, i drugu si fajdu povidim. Što ti ona smića? Ništa, reko, dobro, neka gu, samo da ne mekeće posle 24.00 sati, tolko ti je po zakon ko ima živu muziku; dobro, za vikend i do 01.00 sati.

-I pre neko veče, mešam ti ja ajvar na terasu, a malko sam ga zaljutio, meraklija sam na ljutko, tu kube, tu drva, tu šerpa, tu varjača, tu rakijička. Malko pinem, pa malko obiđem od ajvar, da li je dobro zakačen sa sol i umereno ljutak. Kad, u nijedno vreme,bam bam bam na vrata, na koga li mu je ovolik zor, ček da otrčim, ajvar da ne zagori, kad ono komšija.

-Odma, kaže, komšo, da si razložio kube, i da prekineš s mešanje ajvar, Belku mi otrova s t’j čur i tej džinke, sutra će počne da dava ljuto mleko. Eve gu, sve je uilna. Inače, odma vikam komunalnu policiju! Sramota! Erbap, pravi ajvar na terasu u urbanu sredinu, te mi, gradski deca, ne mož’ na miru da čuvamo koze i kokoške u naselje!

-I tako mi ajvar ostana nedomešan. Dobro, neće se baci, ali što se dešava za neki dan. Elem, komšija svako sabajle izvede kozu na pašu ispred zgradu, a nabavio neko dugačko juže, pa si on baravi po kuću dok Belka pase, pa s vremena na vreme povuče konopac, on se zategne, dobro je, Belka je tu.

-I onomad, čujem kukanje, vijenje, urlanje kod komšiju, trk ja tamo, što je bre?

-Što bilo? Manguparija provalila komšijin sistem, pa odvržu kozu, a juže zavržu za slivče ispred, komšija kad povuče, zategne se, dobro, tu je Belka. Muda Belka! Kad siđe po nju, da je odvede u Simpovu spavaću sobu, ni B od Belku!

-Ooo, ooo – kuka komšija – što ću s’d bez moju Belku, njeno belo mleko dabogda život da im zacrni! A baška što opet mora da tražim od ženu mi!



  • Ostavi komentar