Bedem za azijatske poplave

Eko Taxi Vranje

I sad pitam svakog bespristrasnog: zar to nisu veliki dobici, i naši i svetski, prema maloj žrtvi i tolikoj našoj bojazni o uspesima, koji, kao što rekoh, zanimaše mnoge umove kako će se kroz Derven proći prodreti kad jednog dana rasklopimo onu našu od brvna karaulu kod Katuna



 

– Zapitah kočijaša: „A jesu li Turci razvalili ovu preko Morave ćupriju kad su se odavde povukli?“ – „Nisu imali kad“, odgovori kočijaš. Oh! dobre sreće, pomislim, jer inače šta bi bilo sa topovima, karom i komorama, i gde bi se prešlo preko Morave. Ćuprija se ne bi tako brzo i lako mogla sklopiti, što tu nablizu nema velike šume da se grede otseku, što bi i dosta vremena prošlo, a vreme je bilo skupo, jer je trebalo ići uzastopce za razbegnutim za razbegnutim Turcima sa grdelice i ne dati im vremena da se iskupe i nove pozicije za odbranu uzmu, kojih je uz ovu klisuru stotine udesnih bilo. Ovaj me glas tako raspoloži da u ushićenju povikah:  „I tako goli sinovi – dobrovoljci – skupljeni iz sviju krajeva gde Srbi žive, i koji su negda i neki od njih prolazili kroz tu klisuru u strahu i trepetu, – behu prvi koji prolomiše bedeme i probiše ulazak u Derven, to strašilo od vekova!“ I neka je slava i hvala svima onima koji tu prodiraše i ovaj tesnac zauzeše, bili oni živi ili mrtvi. Oni svojom krvlju iskupiše i oslobodiše mnogu svoju braću od dugog kosovskog ropstva. Oni svojim hrabrim mišicama presekoše gvozdeni lanac, taj Gordijev čvor, prolazak u Grdelicu, i otvoriše Derven, koji trajaše punih devet sahata. Od tog vremena i Srbin i svaki drugi putnik prolazi i danju i noću bez ikakvog straha i trepeta kroz strahoviti ovaj prosek od bregova. Srbinu bepe suđeno da svojom krvlju potpiše pasoš kojim otsad svaki i bez vize može ovuda putovati, i zapadnjacima, koji su se vekovima tome protivili, otvoriše put da nose na istok prosvetu, ili pravije: da bolje trguju. Ta Srbin je u sva vremena bio bedem o koji su udarali valovi azijatske poplave, i da zapadnjaci mirno u svojim kućama spavaju. I sad pitam svakog bespristrasnog: zar to nisu veliki dobici, i naši i svetski, prema maloj žrtvi i tolikoj našoj bojazni o uspesima, koji, kao što rekoh, zanimaše mnoge umove kako će se kroz Derven proći i prodreti kad jednog dana rasklopimo onu našu od brvna karaulu kod Katuna i ponesemo je na leđima da širimo granice i da potražimo što je naše negda bilo.

No nisu bili tu sami dobrovoljci, i nisu oni sami probili kroz Grdelicu klisuru Derven; i dični sinovi Šumadije bili su ljute bojeve oko te klisure. To su bile ove šumadiske divizije: I divizija pod komandom divizionara pukovnika Nićifora Jovanovića; II pod komandom divizionara pukovnika Ljubomira Ivanovića i korpusnog komandanta Jovana Belimarkovića. – Svi vojeni delovi počeli su se 8 januara 1877 godine iz Leskovca kretati prema Grdelici. I pre nego što je probijen ulazak u Derven-Klisuru, imali su Šumadinci da izdrže najpre boj na Kopašnici. Sutradan, 9 januara, sa ujedinjenim silama zauzeta je Derven-Klisura, pošto je već bila bitka pod imenom: „Boj na Grdelici“. – U ovim bojevima bilo je sa naše strane osam narodnih i dva dobrovoljačka bataljona, 6 teških i 12 brdskih topova. Turci su imali 5 tabora nizama sa redifima, i oko 3.000 Arnauta i 2 topa. Oni su bili na jakim položajima, koji su dominirali nad ostalim, pa još i u odbrani. Našes u trupe morale iz doline napadati i osvajati te položaje. U ovim bitkama bilo je naših gubitaka, koje ranjenika koje poginulih (55), svega oko 300. Hvala i vođama i vojnicima koji zauzeše Derven.



  • Ostavi komentar