Čija su naša deca

Eko Taxi Vranje

Stupili smo u kontakt sa ćerkom: Verica i Milivoje Pešić, Takozvani roditelji moje druge ćerke odbili su DNK analizu

Verica Pešić je posle 35 godina došla do svoje dve ćerke za koje su joj, posle porođaja, na niškoj Ginekološko-akušerskoj klinici rečeno da su mrtve



 

Stupili smo u kontakt sa ćerkom: Verica i Milivoje PešićVerica Pešić (1957) iz Vranja je 28. novembra 1978. godine (pre 35 godina) u Nišu, na Ginekološko akušerskoj klinici (GAK), carskim rezom na svet donela dve ćerke. Posle porođaja sestre i lekari ništa joj nisu rekli – ni koliko je dece rodila, ni kog su pola. Dva dana kasnije saopštili su joj da je njena „devojčica umrla“. Verica je zanemela. Šokirao se i suprug Milivoje, ali se tešio podatkom da je supruga živa i zdrava. Jovići su pre toga dobili dva sina: Slavišu 1976. i Bojana godinu dana kasnije.

KOŠMAR I NADA

Kada je 2002. godine, u Srbiji na videlo izbila frapantna priča o trgovini bebama, o hiljadama njih koje su postale predmet beskrupulozne trgovine, Vericu je uhvatio košmar. U prvi mah je posumnjala u sve to, a onda svoj životni film vratila na početak, dok je ležala u GAK. Ubrzo je pala odluka – počela je da radi na svom slučaju.

Prvi tragovi na koje je naišla bili su šokantni: za jednu njenu devojčicu službeni podaci o roditeljima bili su pogrešni, njen potpis falsifikovan, a opštinski činovnik je dete prijavio tek posle mesec dana. Nad ovim činjenicama Verica i suprug više nisu mogli mirno da spavaju. Dali su se u potragu za novim činjenicama koje će ih dovesti do njihove dece.

Krunski dokaz od koga je Verica pošla hrabro i odvažno u ovu borbu, bio je kompjuterski izveštaj Matične službe grada Niša da „u GAK 1978. godine, nije umrla ni jedna beba“.

Verica je 2002. godine, najpre ušla u trag ćerki Aleksandri.

– Nisam mogla mesecima da spavam. Bila sam frapirana svakim podatkom do koga sam došla. Tragala sam i dan i noć. Tako sam došla do telefona ćerke Aleksandre koja živi u Nišu, do njene navodne majke i do podatka da je snajka poznatog niškog privrednika i biznismena S.K. – priča Verica.

Tako je, čak 25 godina posle porođaja, prvi put čula glasove svojih ćerki A.C. iz Niša i D.M. iz jednog niškog prigradskog naselja.

Ovaj put je za porodicu Pešić i dalje trnovit. Borba traje, a u njoj je toliko neverovatnih priča, podataka, situacija. Milivoje se priseća jednoga dana, kada je telefon zazvonio, a sa druge strane je bila P.C, navodna majka A.C.

-Mi smo u šoku. S kojim ste pravom vi uznemirili moju porodicu – u besu je na Pešiće vikala ova žena.

 Milivoje joj je predložio da se negde vide i o svemu popričaju. No, žena je i dalje besnela na telefonskoj vezi.

-Ja sam to dete uzela od Miše policajca, čija je supruga trgovac. Nemam ja sa vama više šta da pričam – odrubila je gospodja P.C.

Takozvani roditelji moje druge ćerke odbili su DNK analizu-Ali, gospodjo, ja sam taj. Vi pričate sa Mišom policajcem. Ja sam suprug te Verice, trgovca , odgovorio sam joj, na šta je ona zanemela – seća se Milivoje. Predmet je onda došao do suda gde je i danas.

LAŽNI POTPIS

Priča je potom počela da dobija službenu formu. Posle nekoliko dana, Pešićima su se javili iz vranjkog Centra za socijalni rad. Otuda su im saopštili da je sa „majkom“  P.C. dogovoreno da ona devojci prizna da je usvojeno dete.

Nešto kasnije, kao na filmu, ponovo iz Centra u Vranju pozivaju Vericu Pešić. Kažu joj su da je potrebno da „zajedno rešimo jednu važnu dilemu“.

-Kada sam otišla tamo, imala sam šta da vidim: pokazali su mi papir iz Niša, sa mojim falsifikovanim potpisom, na kome sam se ja navodno odrekla svog deteta. Tu je takodje pisalo da sam preuzela obavezu da ćerku više nikada neću tražiti ili uznemiravati – seća se Verica.

Tada je, kaže, pitala službenika kako je moguće da je neko usvojio njeno mrtvo dete. Rečeno joj je da to oni ne znaju, ali da poseduju „službenu dokumentaciju“ koju majka može videti samo uz sudski nalog.

Ni priča sa drugom ćerkom nije ništa mane uzbudljiva. Jovići su, žrtvujući sve što imaju, uspeli i sa njom da uspostave kontakt. Posle nekoliko susreta i razgovora, devojka je navodnim roditeljima rekla da je pronašla „prave roditelje“.

-Bili su začuđujuće (navodni roditelji – p.a.) smireni konstatovavši da od „toga nema ništa“, iako sam im rekla da sam, prilikom prikupljanja dokumentacije, sebe pronašla u knjizi za usvajanje – ispričala je D.M. novinaru iz Niša Miši Ristoviću, u knjizi „Rođeni da nestanu“ (izdavač autor, ISBN 86-909477-0-1, na strani 160).

Ova devojka je navodnim roditeljima predložila da urade DNK test. Oni su na to reagovali tvrdoglavo, rečima da tu nema šta da se dokazuje i da su neistine i laži to što je ova saznala.

U međuvremenu Pešići su došli i do fotografija svojih ćerki, koje ljubomorno čuvaju u porodičnom albumu i u mobilnim telefonima.

-Pogledajte ovu fotografiju? To je moja ćerka. A sada pogledajte u mog supruga? Dve glave toliko liče, kao jaje jajetu – uz pomešana osećanja priča Verica u nadi da će se naći institucija u ovoj zemlji koja će sve ove bolne detalje smestiti na svoje mesto.

Pešići su skoro na kraju dugogodišnje i bolne priče. Sumnjaju i vrte glavom u strahu da je njen kraj možda još dalek i nepovoljan po njih. Ko zna? Toliko toga su videli, saznali i osetili da više nikome u ovoj zemlji ništa ne veruju.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)



  • Ostavi komentar