Vranje jakože Tokio

– Ne znam, brate… Narod sve se žali da nema pare, a od pusti kolišta ne mož’  da prođeš ni po ulicu ni po trotoar. Vranje jakože Tokio, pa ne li Vranjanci ko Japanci, znamenita provala na tate. I svi se sami voze, eventualno dvojica. Muž si ima svoj auto, žena svoj, sin biždek pa svoj, otvori prozori, pa om’kne na oni zvučnjaci turbofolk, decibeli kao za Marakanu, cel grad ječi, ma ne gleda ni de vozi, ni što radi, dal’ je pešački prelaz, dal’ je trotoar, ma zabole ga njega čindo, ima da te pokupi ovako, pa ga ti posle tuži, ako preživiš; a i to ti je zaludnja rabota, jer tatko mu političar ili direktor, ima da ga oslobodi dok si reko ov’s. I ti, em te skape, em platiš sudski troškovi i duševne boli za vozača. Seti se narodnu epiku, ono – da mi bog da bijela krila labudova, pa da preletim do doma živ i zdrav, ovde ti je svaki izlazak na ulicu čista lutrija.

– Eto, onomad, ma bel dan, pun grad sa potencijalne žrtve, mislim pešaci, po glavnu ulicu vozi jedan „audi“, ili tako neko ludilo od triestinu iljade evra. Ali, ne vozi, nego mili, kao gusenica. Iza njega kolona se napravi, od monopol do centar ne mož’ se prođe. On si omaknao muziku, ovolik kez na facu, ovi iza njega tutuuu tutuuu, cel grad sviri kao jerihonske trube, ajde be, majke ti ga nabijem, gas ti je, ako ne znaš, odma tu prva pedala desno! Tutuu tutuu!!! Svi se negde žure, kao da su ostavili mleko na uključenu ringlu, pa da im ne iskipi.

– Ma dasa kulira, pet pare ne daje, aber nema, vozi si on dva i po km na sat. Dokle domili do onu širinu kod centar, onaj prvi iza njega nagazi da ga pretekne, naposletku. Kad, taman prolazi pored njega, i sprema se da mu se nakrši majke, odje’mput ukoči, škriiip, i izbulji belci, kao žaba iz palamidu. Što ima da vidi u onu limuzinu – tip se zavalio na vozačevo sedište, i uživa, samo trepka kao koza na grmljavinu, a od suvozačevo samo vidiš ženski kotrulj u njegovo krilo, i glavu što čini gore-dole, on s levu drži volan, a s desnu je gali po kosicu, dok ona sviri u kožnu frulu kao Bora Dugić. Sad pa ovi iza njega ufatiše da trube, oće i oni da prođu. Ali, ko kako pretekne onoga, ukoči i gleda frulaški solo, ma napravi se jedan saobraćajni kolaps, i svi opet trube, tutuu tutuu, i muško i žensko, kao u Guču, ali ovaj put ne iz protest, nego od milinu, trubački orkestar da podrži frulašicu! Tooo, majstore i majstorice!

***

– To ti jedna lepa strana u vranjski saobraćaj, ali retka; inače, uglavnom najebeš. Eto ja, recimo, pre neki dan, zamalka u gips da završim, a nisam napravio nikakav prekršaj kao učesnik u saobraćaju.

– Elem, uzmem ti ja neku potvrdu iz firmu, da pazarim u jedan veliki market. Ništa u kuću nema, frižider da ne otvoriš, će te proguta, će te usisa, prazan kao opštinski budžet. Iskukam nekako onu potvrdu, i pravac u market. Ne znaš što pre da pazariš, sve ti treba. Pa aj ovo, pa aj ono, bogami napuni se ona krošnja. Na kasu, pola sat, ona kasirka sve kese izabi da upakuje moju robu. Mila duša, brate! Čak sam i sebi dozvolio da uzmem jedno čokanjče „stomakliju“, al’ ovo žena mi da ne čuje, molim ti se.

– De ću sad sa ove kese, kako da ih odnesem do doma, da obradujem čeljad? Jedan vika – pa zovi taksi; žena ti neka ga zove, mislim se, za taksi potvrda nema, traži šofer kešovinu, a to ne ide na potvrdu. I ništa, natovarim se kao magare, pa s one kese nakud doma, a sve biram kraći putevi, ono mi prežili prsti, sve pomodreše kao čivit, ruke mi se istegnaše do ispod kolena, kao na šebeka, jezik do jajca. Brevam i psujem i državu i firmu i market i sebe samoga (boga ne smem, njega mož’ da psuješ tek ako si vladika ili mitropolit). Izbegavam zamke na vozači što oće da me zgaze, tutuu tutuu, pravim slalom po trotoari među parkirani kolišta kao Janica Kostelić, i taman, nadomak toplome domu, poslednja prepreka – na sred trotoar, jedna lađa, neka limuzina, ne znam ni marku da joj izgovorim. Pet i po metra dugačka, tri i po široka, obligatno zatamnjena stakla, tu se baš nakmetio, niko ne mož’ da prođe. Zaobilaze ga invalidi sa štake, majke s bebe u kolica, zaobilazi ga i saobraćajni policajac, a za obilaznicu oko ono džangalo, treba ti kružni put od tri kilometra.

– I ja, onako nadrkan, a na korak od spas, bam! bam! bam! s čižmu u branik! A branik košta, otprilike, kao cel novi „jugo“.  I počnem da ga zaobilazim, da učinim poslednji napor, što ću, ali oćeeeš! Otvoriše se odjemput vrata na onu alu, i iz nju celi dva minuta izlazi jedan bandzov, dvaes santina povisok od mene, dvaes kila potešak, i dvaes godine pomlad. On bio unutra, a ja ga nisam video od zatamnjena stakla!

– Što ritaš be u kola?! – i rži na mene – rrr rrr! I ovako s pesnicu, a ona kao dinja.

– Pa, ovaj – mucam ti ja – ne mogu da prođem, pa reko da malo pomerim vozilo, kolko moja malenkost da se provuče. Ali, onako nežno…

– Rrr rrr – rži bandza, i nalića – s’ će ti dadem ja nešto nežno, tak nježnojo, tak čelovečnojo – a na mene mi krivo; ne zato što ne mogu se branim, nego od onaj espap od tonu i po što secam, što ne mogu da begam.

– Rrr rrr – vika derep – ček’ da vidim da li si neku štetu napravio, moli gospoda da nesi! Jer inače… Rrr rrr!

– I dok on otidna da proveri da li sam mu oštetio voljeni branik, gleda, pipa, ja naviše, ma kakva ona roba, kao da nosim kesicu biber, i to mleven, i kesicu sodu bikarbonu, samo vidim kocke kako promičav ispod mene brzinom svetlosti.

– Da otidneš odma u crkvu – vika po mene godzila – i ovoliku sveću da zapališ! Nema šteta!

– I ja onako begajeći, čujem motor se pali. Lelkee, reko, ovaj je pošo po mene da mi uzme skalp; odzrnem se, i vidim čudo neviđeno – on upali onaj svemirski brod, i preparkira ga na mesto za to obeleženo!

– Odma sam otišo u saobraćajnu policiju, i predložio da se na bandzova da orden „orlova muda sa mačevima i srebrnom lentom“, i oni se ljudi iskreno začudiše, kako to neko u ovaj grad parkira na mesto za to određeno? Ali ja, matori alkos, nisam mu zapamtio registraciju!