S one strane Morave

Sad mi tek kao što treba pade na um ono strahovanje, ono nepouzdanje i zebnja naših stratega sa kojima sam ja i drugi razgovarali o ovoj klisuri. Da sam u druga vremena, pre godine 1878, prolazio ovuda, i ja bih nadao dreku i viku na sva usta da se nipošto ne ide i ne probija kroz Derven. Rekao bih: idite svuda gore po bregovima koliko hoćete, ali ne idite u ovu klopku

Dok smo pred mahalom malo noge opružili i konji dahnuli, imao sam prilike da posmatram ovo mesto. Kad se javi od istoka jutrenja crven, ili srpski rečeno: čim zora zaplavi, sve moje sanjarije o tajanstvenoj pećini i podzemnim hodnicima rasplinuše se kao mehurovi po zraku i čistom vazduhu, koji sam gramzivo u sebe gutao. Ovde Morava, istina, ide kroz tesnac, ali taj tesnac nije vrlo skučen. Levom stranom toga Moravinog, a desnog našega puta ima nešto ravnice, kroz koju je izveden dosta prostran put. Ona druga strana Morave već nema takvog prostranstva, ali kako bregovi ne padaju upravno, nego su razvraćeni, mogao bi se i tuda put provesti za buduću železničku prugu kroz klisuru. Ovde je Moravin tok razlivajući uz vodu okrenut, u pravcu k jugoistoku, a posle menja više ili manje južno ili jugoistočno, kao što će čitaoci iz daljeg opisa imati priliku da čuju. Od svega Dervena ovde je moravsko korito i ulazak u klisuru prilično široko, dokle ne dođe do ćuprije preko Morave prema Grdelici, gde je najtešnje i gde nema prostora s jedne obale na drugu ni dvadeset koračaja. Tu je prvi i najopasniji ulaz u klisuru, jer je sa obe strane, istočne i zapadne, okružen bregovima dosta strmenitim. Zemljište i s jedne i s druge strane bregova moravskih nije stenovito, pa nije sve ni kamenito. Retko ima velikih drveta, ali je puno džbunića i šipraga. Od ulaska pa do ćuprije samo je jedan prosek od bregova od istočne i zapadne strane. Pošav od prvog hana, prođosmo još pored nekih kuća i mehana, i za po sahata već besmo pred ćuprijom. To je grdelička ćuprija. Preko nje se pređe na desnu obalu Morave i tom se stranom ide sve do Džepa. Ćuprija je drvena, i za jedno deset koračaja dugačka.što je tu, kao što rekoh, i najtešnja moravska obala. Ćuprija beše na svodovima i sva iskićena več uvelim lišćem za doček knežev. S one strane Morave stoji nekoliko kola natovarenih denjkovima od kudelje. U kolima su većinom upregnuti bivoli, krupni i ugledni. Tek što pođosmo dalje od ćuprije i pređosmo opet preko male ćuprijice sa bistrom vodom koja ispod nje proticaše, zatim odmah iziđe mi na oči neka kuća, malo dalje han, pa onda jedna karaula. U ovom prostoru, okrenuv se pravo na istok, otvara se široka razvratasta gudura sa prostranim izgledima na okolne visove. Otud teče i rečica Grdelica, preko koje pređosmo, a tu je i selo Grdelica. – Kočijaš naš, koji je vrlo ćutljiv, i ne zbori pre dokle ga što ne zapitaš, kad nastupismo na onu stranu Morave, okrenu se nama i, pokazavši bičem na sever, reče: „Onamo s onog brega Vlajković je Djoka sa svojim dobrovoljcima sišao i zaišao Turcima za leđa“. (To je bilo 9 januara 1878 godine, kad je bila poznata pod imenom „Bitka na Grdelici“).

Tek što se oprostih onih misli koje mi dolažahu pri ulasku u ovu klisuru, opet me opomena na bitku grdeličku baci u nove misli. Sad mi tek kao što treba pade na um ono strahovanje, ono nepouzdanje i zebnja naših stratega sa kojima sam ja i drugi razgovarali o ovoj klisuri. Da sam u druga vremena, pre godine 1878, prolazio ovuda, i ja bih nadao dreku i viku na sva usta da se nipošto ne ide i ne probija kroz Derven. Rekao bih: idite svuda gore po bregovima koliko hoćete, ali ne idite u ovu klopku na kojoj nema nigde vrata da se otvore i da se napolje iziđe.