Kad je Marko pogubio Musu

Ove namame kad bi putnik poslušao i čega bi se dotakao, bila bi njegova propast. I ja, sećajući se ove zabrane, da je bilo, štono vole, voće od zlata i dragog kamena, ne bih smeo na nj ni ruku pružiti, akamoli što dirnuti. Iako nije bilo nikakvog voća, ali svaki listak na drvetu već je bio za me neke čarobne sile. No nisu smao ove pomisli dolazile otuda što sam u detinjstvu čitao pomenutu knjigu, koja mi je poštovanje ulevala pri stupanju u ovu klisuru; za ovo ima i drugih uzroka koji su mi zadavali užas i strahovanje na ovu klisuru. Ja sam u mladosti slušao od naših putnika za u Tursku, a tako isto i od slugu mojega oca koji su bili iz Skoplja, Velesa, Prilepa itd., i koji su kroz tu klisuru prolazili. Kad su naši putnici, trgovci, putovali tamo svojim poslom, najpre bi se sa svojom familijom i srodnicima opraštali, kao kad bi polazili na onaj svet. Putovali su i hanovi, kojih u Derventu ima na svakom puškometu, gde su putnici na konak dolazili, bili nesigurni, kako danju tako i noću. Putnici, kad bi u koji od tih hanova pali na konak, zatvarali bi i sebe i konje u te hanove, i nikom se više vrata nisu otvarala do svanuća. Zato su i bili česti hanovi: da može putnik, po rđavom putu, koji onda još ne beše prosečen i izveden, zaranije hvatati konak. I opet se je događalo dosta ubistava i otmice po tim hanovima i drumu. I same evropske putnike, carske ljude, koji su tim putem prolazili, radi bolje sigurnosti propraćala je čitava četa turskih pandura i zaptija. – Ledi Mariju Uortoče Montegu, koja je u početku prošlog veka putovala po turskoj carevini, a imenom: kroz Šumadiju za u Niš, kao što i sama opisuje, pratilo ju je 500 janičara.

Ova nesigurnost u putovanju po turskoj carevini nastupila je odonda kad su Turci ovom zemljom zavladali. Ovaj Derven, ova klisura poznata je i iz naših narodnih pesama. Tu je Musa Kesedžija zauzeo pute i bogaze i nasilu uzimao carinu i svadbarinu. I danas ima tu nekih razvalina za koje se veli da su ostaci kule Musine. Po narodnim pesmama, Musa je suvremenik našega Kraljevića Marka, s njim je deio megdan uvrh Kačanika, sniže naše današnje Vranje. Kaže se po narodnim pesmama da je Kraljević Marko tu na Kačaniku i pogubio Musu i oslobodio onaj kraj od ljute dažbarine i svadbarine. Kad je Marko pogubio Musu, videvši da su mu se oko srca tri guje uvile, rekao je tada ono što nijedan junak od najstarijih rimskih i grčkih pa do najnovijih vremena nije izrekao kad je svog protivnika pobedio, i što samo Srbinu i srpskom karakteru i junaku priliči; a to je ovo:

Avaj meni do boga miloga

Dje pogubih boljega od sebe!

I pri svoj ovoj od toliko vekova nesigurnosti putovanja po turskoj carevini, prosvećena Evropa, koja se vazda hvaljaše da je nosilac prosvete na istok, i koja ima svoju devizu: „der Drang nach Osten“, trpljaše za toliko vekova ovu nesigurnost u putovanju, i čekaše da joj Srbi potpišu pasoš za mirno i spokojno putovanje, pisan krvlju srpskih sinova.

Znajući za ovo, i pomišljajući u sebi šta je i kako je negda bilo u Dervenu, zar sam mogao biti ravnodušan pri ulasku u ovu klisuru? – Ja sam ovu klisuru tako zamišljao da vidim nad sobom samo nebo, a s desne i leve strane da su sve sami zidovi od stena, iza kojih vire usta od pušaka upravljenih na putnike.

(nastaviće se)