Glamnja ti u usta, kamen ti u sirenje!

Eko Taxi Vranje



 – Eee, sad svi terate seir sa „južno privredno čudo“, a ič ništo vi glava ne razbira; kako se tad krvnički radilo, ali prvoga u mesec, krvnički se jelo i pilo, na platu ne mož’ u kafanu mesto da nađeš. Sećam se, je’mput smo u ugostiteljski objekat izeli šesnaes tanjira pitije, i kad smo tražili jošte, konobar vika – nema, proleterijat sve proturi, popi i izede, sitku bre imate li, jebo ve drug Tita! Što, nema pitije?! – uprepasti se jedan – i to u moju turu? E, će ima! I upali kola, onako nadrven, i donese od doma još dva tanjira pitije! Konobar, naplati i ovo! I od ono što izedeš i propiješ, opet ti ostane za sedam dana… ne be za parastos, pu pu pu, glamnja ti u usta, kamen ti u sirenje, nego za Stavros!

-E, tako je živela radnička klasa u kožarsku industriju, a zamisli onda kako su živeli direktori. Bio je jedan, sećam se, nešto smo ga vikali po golubovi, kako beše, tikir, limon, arap, lepezan… aj neka je Tikir. Mice Tikir, direktor nabavke. I traži od generalnog, kako mu imeše, po neki partizanski strip, Mirko li beše, Slavko li… mislim da je Slavko, al nemoj da me držite za reč, traži ti on od Slavka da mu nabavi novi auto.

-Direktore, idem natam-navam, ugovaram poslovi s inostrani partneri, Kazahstančani i Azerbejdžančani, a vozim se sa „stojadina“. Pa ne mu liči na vranjski privredni gigant! Aman, ako imaš osećaj za poslovnost i medž… džem… e, to de, menadžment, daj kupi mi neku limuzinu, da obelim obraz kod strateški partneri.

-Dobro – kaže Slavko – alo, de si bre prijatelju, ajde molim ti se isporuči mi nešto od tvog limuzinskog asortimana, što pre. Kako plaćam? Ajde bre, kad smo se mi pitali za te banalne rabote? Žena ti koji broj nosi, mislim cipele ili čizme? Aha… a ćerka… doobroo… svastika, tašta… mhmm… švalerka? Aa, za nju po tri para?  Dobro, dogovoreno. Ja na tebe obuću kao za stonoge, ti na mene auto. Ajde bre, ne sekiraj se, kad sam mogo na Milku šarplaninc da obujem celu vladu i familiju, te za tvoji nisam kad’r! Nego, šalji auto!

-I tako ti Mice Tikir dobije itku novu „astru“, najnoviji tip, boja crvena, rušti; ma, Sloba da se vozi u nju! Zaduži ti astru vozač, tad su se tako zvali šoferi, kao, na prigodu, učitelj što se zvao „nastavnik razredne nastave“, ili glumac „izvođač dramske umetnosti“, vozač Gogi zvani „Goč“.

-Elem, Gogi je do tad vozio neki krševi, nije mogo svako da vozi beli Slavkov mercedes, i kad vide onu astru, multiplo svrši. Ljubav na prvi pogled. Pa je zaperuje, i spolja i iznutra, pa je licka, pa je celiva, za Božić kiti jelku u nju. A žena mu pa ljubomorna, podnese zahtev za razvod, zbog prevare, Gogi je vara s nekakvu, kaže u tužbu, mladu Astru.

-E, s tu astru pođu oni na službeni put u Beograd. Gogi Goč vozi li vozi astru,  Mice Tikir uživa na suvozačevo sedište, ali i tu se pojavi problem. Mice Tikir se sinoć natepao samsu, pa džinke, pa ljutenička, pa kilo-dve vino, tako da negde kod Aleksinački rudnici počne da mu vije u stomak, kao da je tamo zaljubljena mačka. Još se pa zajebe i sedne na suvozačko sedište, de mora da se vrže, onaj kaiš ga prežili preko mešinu i izazove neželjene posledice.

-Goge, Goče, stanuj, ne stanaja ga, na prvi parking, ja davam dušu, bog gu neće.

-Ej, direktore, nemoj ti da se zajebavaš u moju ljubljenu astru, nemoj slučajno da se upuvaš ili tako neko ludilo, ako si direktor, će te snađe kokošinja zabava! Nemoj, molim ti se, pajser da radi!

-Ama čoveku, zor mi je, neće radi pajser, nego skraćena verzija od njega, ser! Stani na prvi parking, da jebem i astru i tebe, da se olakšam!

-Stisni, direktore, sa’će motel Košuta, pa tamo radi što oćeš, ali astru ako mi ubzdiš, odma si zakupi parcelu na Šaprance, ili biraj pogubljenje – u krojačnicu, štanceraj, ili upravnu zgradu u naš privredni gigant „Salče“!

-I Mice Tikir tako trpi, trpi, dok mu negde kod Ražanj ili Deligrad, nije utvrđeno, prorade creva. Uuaauu, uuaauu, pokuša da otvori prozor, ali astra nova tehnologija, pošukar od našu (tad sam, kaže, zažalio za mojega staroga stojadina), ne ume da otvori pendžer, a ono golem zor.

-I što će, kude će, otvori onu kasetu ispred suvozača, takoreći sebe, i isturi creva u nju, napuni je s komine. Što bi, direktore?! – koči Gogi Goč – a Mice Tikir briše ljige s rukav od sako i mrtav ladan vika – ništa mali, samo vozi.

-Odma direktore – kaže  Gogi Goč – nego, evo jedan parking, pa će stanemo na moment; čekaj, onaj pajser de ga zajeba…      

-Eee, sad svi terate seir sa „južno privredno čudo“, a ič ništo vi glava ne razbira; kako se tad krvnički radilo, ali prvoga u mesec, krvnički se jelo i pilo, na platu ne mož’ u kafanu mesto da nađeš. Sećam se, je’mput smo u ugostiteljski objekat izeli šesnaes tanjira pitije, i kad smo tražili jošte, konobar vika – nema, proleterijat sve proturi, popi i izede, sitku bre imate li, jebo ve drug Tita! Što, nema pitije?! – uprepasti se jedan – i to u moju turu? E, će ima! I upali kola, onako nadrven, i donese od doma još dva tanjira pitije! Konobar, naplati i ovo! I od ono što izedeš i propiješ, opet ti ostane za sedam dana… ne be za parastos, pu pu pu, glamnja ti u usta, kamen ti u sirenje, nego za Stavros!

-E, tako je živela radnička klasa u kožarsku industriju, a zamisli onda kako su živeli direktori. Bio je jedan, sećam se, nešto smo ga vikali po golubovi, kako beše, tikir, limon, arap, lepezan… aj neka je Tikir. Mice Tikir, direktor nabavke. I traži od generalnog, kako mu imeše, po neki partizanski strip, Mirko li beše, Slavko li… mislim da je Slavko, al nemoj da me držite za reč, traži ti on od Slavka da mu nabavi novi auto.

-Direktore, idem natam-navam, ugovaram poslovi s inostrani partneri, Kazahstančani i Azerbejdžančani, a vozim se sa „stojadina“. Pa ne mu liči na vranjski privredni gigant! Aman, ako imaš osećaj za poslovnost i medž… džem… e, to de, menadžment, daj kupi mi neku limuzinu, da obelim obraz kod strateški partneri.

-Dobro – kaže Slavko – alo, de si bre prijatelju, ajde molim ti se isporuči mi nešto od tvog limuzinskog asortimana, što pre. Kako plaćam? Ajde bre, kad smo se mi pitali za te banalne rabote? Žena ti koji broj nosi, mislim cipele ili čizme? Aha… a ćerka… doobroo… svastika, tašta… mhmm… švalerka? Aa, za nju po tri para?  Dobro, dogovoreno. Ja na tebe obuću kao za stonoge, ti na mene auto. Ajde bre, ne sekiraj se, kad sam mogo na Milku šarplaninc da obujem celu vladu i familiju, te za tvoji nisam kad’r! Nego, šalji auto!

-I tako ti Mice Tikir dobije itku novu „astru“, najnoviji tip, boja crvena, rušti; ma, Sloba da se vozi u nju! Zaduži ti astru vozač, tad su se tako zvali šoferi, kao, na prigodu, učitelj što se zvao „nastavnik razredne nastave“, ili glumac „izvođač dramske umetnosti“, vozač Gogi zvani „Goč“.

-Elem, Gogi je do tad vozio neki krševi, nije mogo svako da vozi beli Slavkov mercedes, i kad vide onu astru, multiplo svrši. Ljubav na prvi pogled. Pa je zaperuje, i spolja i iznutra, pa je licka, pa je celiva, za Božić kiti jelku u nju. A žena mu pa ljubomorna, podnese zahtev za razvod, zbog prevare, Gogi je vara s nekakvu, kaže u tužbu, mladu Astru.

-E, s tu astru pođu oni na službeni put u Beograd. Gogi Goč vozi li vozi astru,  Mice Tikir uživa na suvozačevo sedište, ali i tu se pojavi problem. Mice Tikir se sinoć natepao samsu, pa džinke, pa ljutenička, pa kilo-dve vino, tako da negde kod Aleksinački rudnici počne da mu vije u stomak, kao da je tamo zaljubljena mačka. Još se pa zajebe i sedne na suvozačko sedište, de mora da se vrže, onaj kaiš ga prežili preko mešinu i izazove neželjene posledice.

-Goge, Goče, stanuj, ne stanaja ga, na prvi parking, ja davam dušu, bog gu neće.

-Ej, direktore, nemoj ti da se zajebavaš u moju ljubljenu astru, nemoj slučajno da se upuvaš ili tako neko ludilo, ako si direktor, će te snađe kokošinja zabava! Nemoj, molim ti se, pajser da radi!

-Ama čoveku, zor mi je, neće radi pajser, nego skraćena verzija od njega, ser! Stani na prvi parking, da jebem i astru i tebe, da se olakšam!

-Stisni, direktore, sa’će motel Košuta, pa tamo radi što oćeš, ali astru ako mi ubzdiš, odma si zakupi parcelu na Šaprance, ili biraj pogubljenje – u krojačnicu, štanceraj, ili upravnu zgradu u naš privredni gigant „Salče“!

-I Mice Tikir tako trpi, trpi, dok mu negde kod Ražanj ili Deligrad, nije utvrđeno, prorade creva. Uuaauu, uuaauu, pokuša da otvori prozor, ali astra nova tehnologija, pošukar od našu (tad sam, kaže, zažalio za mojega staroga stojadina), ne ume da otvori pendžer, a ono golem zor.

-I što će, kude će, otvori onu kasetu ispred suvozača, takoreći sebe, i isturi creva u nju, napuni je s komine. Što bi, direktore?! – koči Gogi Goč – a Mice Tikir briše ljige s rukav od sako i mrtav ladan vika – ništa mali, samo vozi.

-Odma direktore – kaže  Gogi Goč – nego, evo jedan parking, pa će stanemo na moment; čekaj, onaj pajser de ga zajeba…

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 



  • Ostavi komentar