DAN „D“

Eko Taxi Vranje



 

Osvanuo je 20. maj,  dan kada ću biti operisana, dan uoči mog 45. rođendana.

Isključila sam telefon jer ne mogu da pričam ni sa kim. Stavila sam slušalice, uključila radio i koncentrisala se na muziku. Prijalo mi je, ali mi je svaki minut bio kao večnost.

U sobu je ušao i moj doktor, zadovoljan što sam smirena.

Sve će biti u redu, ne plaši se, kaže mi. Osme­

hivao se, a to je za pacijenta pravi melem. 

Po mene su došle dve sestre, navukle mi neke bele čarape, a cimerke mi govorile da budem hrabra i da mi drže palčeve. Otla sam u nepoznato ne sluteći šta me čeka.

Slike dece su mi bile u glavi i davale snagu da ne posustanem. Stepenicima smo stigli do hola gde sam doživela pravi šok. Od četiri ili pet operacionih sala vrata na jednoj bila su otvorena, a oni koji su čekali imali priliku da gledaju direktan prenos operacije.

Videla sam doktore i medicinsko osoblje u zelenim mantilima, njihove savijene glave, dodavanje instru­ menata, a u daljini se čula muzika sa nekog radio­aparata. 

Nisam mogla da verujem! Okrenula sam se prema zidu i zurila u njega. Plašila sam se da se ne srim.

U tom trenutku došle su medicinske sestre, skinule sve sa mene, stavile me na pokretni krevet i pokrile čaršavom. Spakovale su uredno spavaćicu i klompe i odložile ih na stolicu. Gledala sam u ono što je ostalo iza mene i pomislila: Vesna, došao je i taj momenat koji si dugo odlagala. Izvadiće ti bombu, otarasićeš se nje napokon. U mojoj glavi nije bilo ni trunke panike jer me vera u ono što su mi govorili doktor i brat nije napuštala.

Prišao mi je i anestetičar po imenu Boris. Imao je plavo­žutu maramu na glavi po kojoj se razlikovao od ostalih. Nekoliko puta je pokušao da mi ubode kanilu u venu, ali bezuspno.

Vene su vam krte. Neću vas više mučiti, sad će doći iskusnija koleginica, rekao je.

Za tili čas pored mene je bila sestra koja je iz drugog pokušaja uspela da ubode kanilu.

Potom su me odvezli u salu koja je blještala od reflektora. Prebacili su me na operacioni sto. Nisam osećala ništa. Ni strah, ni uzbuđenje, ni uznemirenost. Čak sam se i osmehnula kad su me nešto pitali.

Svi su bili jako profesionalni i ljubazni, a onda totalni mrak. 

 

 Dan se vukao, a ja ležala rasporena. I dalje mi je bilo loše, nije postojao deo tela koji me nije boleo. Zas­ pala bih, pa se probudila. Davali su mi injekcije protiv bolova i tako ceo dan, na moj 45. rođendan. Nisam uključivala telefon jer nisam mogla da pričam, čak ni sa decom.

Došlo je veče i moj suprug je otišao. Mislila sam da ću se naspavati, ali sam se grdno prevarila. Oči su mi bile širom otvorene, a misli se rojile kao pčele u knici. Šta će biti sa mojom decom ako se nešto iskomplikuje i desi ono najgore? Kako će to uticati na njih? Znam da će veoma tko podneti moju smrt, ali moraće da nauče da žive bez mene. Jeste surovo, ali to je život. Plačem zbog njih. Prebacivala sam sebi što sam se do besvesti iscrpljivala na poslu i nervirala zbog sitnica. U svojoj ludosti toliko sam la daleko, da, kad mi je bilo mnogo loše, nisam ostajala kod kuće, već odlazila na posao špricajući se pre toga u Domu zdravlja.

Često sam pozivala medicinsku sestru Olju da do­đe i da mi injekciju u kancelariji, da bih nakon toga na­ stavljala sa poslom. Preskakala sam obroke i pušila po dve kutije cigareta dnevno. Govorila bih daj da uradim još ovo, pa ovo, a kada bih pogledala na sat shvatila bih da je prošlo podne bez trunke zalogaja. Pritom sam cigarete palila jednu za drugom, nije mi bio potreban upaljač.

Na kraju, zašto nisam otla kod lekara čim su se pojavili prvi simptomi? Zato što sam bila nemarna i što mi je sve drugo bilo važnije od sopstvenog zdravlja. Akako sam sada našla vremena? Morala sam, jer sam bila saterana u ćošak. To, nažalost, radi većina ljudi.

Tada sam se setila Natašinih reči, reči svoje školske drugarice koja radi u inostranstvu, sa kojom sam se videla pre godinu i po dana. Sve bih dala da sam je poslušala.

Interesantno, nikad se nisam pitala zašto se meni ovo dešava. Bilo mi je potpuno jasno da sam sve radi­ la na svoju štetu. Ja sam, u stvari, bila sebi najveći neprijatelj.

(nastaviće se)

 


 



  • Ostavi komentar