Ko pobedi strah, pobedio je smrt

Eko Taxi Vranje

„Rat je otac svega“ – kaže Heraklit, naravno ne u bukvalnom smislu, rat je dijalektika, nemirenje sa onim ko ili šta te napada, već oči u oči sa neprijateljem, u Vesninom slučaju to je bio kancer debelog creva; sada je taj rak završio u loncu



-Ovom ispovešću – kaže Vesna Miletić, šefica za informisanje Gradske uprave Vranje, koja je pobedila rak debelog creva u 45. godini života – želim da podarim svoja iskustva o temi o kojoj se nerado govori. I ne samo da podarim, već i ukažem na značaj ranog otkrivanja bolesti koja jeste opasna, ali ne i nepobediva. Na stranicama ove knjige ispisala sam recept koji mi je prepisao život. Dok konzumirate ovu dozu koja se nalazi između korica, možda ćete zaplakati i osetiti mučninu, ali ćete se i nasmejati.

Neće vam biti baš do smeha, kad pročitate knjigu Vesne Miletić „Život sa šifrom S20“, ali ćete shvatiti da je život neprestana borba, u kojoj neki pobeđuju, neki gube, ali su, paradoksalno, i ti „gubitnici“ u stvari pobednici, jer onaj ko pobedi strah, pobedio je i smrt. U 11 poglavlja knjige, smešteno je 11 meseci teške bitke, koja, kao i svaka bitka, uključuje strah, anksioznost, i ono što je najvažnije, u toj bici se čovek ogoli, skida veštačku koru sa sebe i drugih, i ukazuje mu se istina.

„Rat je otac svega“ – kaže Heraklit, naravno ne u bukvalnom smislu, rat je dijalektika, nemirenje sa onim ko ili šta te napada, već oči u oči sa neprijateljem, u Vesninom slučaju to je bio kancer debelog creva. Sada je taj rak završio u loncu.

Vesna Miletić je po profesiji i vokaciji novinar, i knjiga koju je napisala liči na novinarske izveštaje sa ratišta. Ernest Hemigvej je bio pisac i nobelovac, ali je u isto vreme bio i novinar; građa njegove poetike zasniva se na ratnim iskustvima, kao i Remarkova. Hemigvej, veliki književnik, zahvalio se novinarskom iskustvu, smatrajući da „kucaća mašina učvršćuje stil“.

Tako je i kod Vesne Miletić – dokumentarno, detaljno, novinarski, Vesna opisuje svoj rat sa sudbinom, i – kraj je srećan. To nikako ne isključuje stilsku i literarnu dimenziju dela, naprotiv. Knjiga se čita u jednom dahu, ovo štivo, zamišljeno i nastalo kao introspekcija, postaje svojevrsni „priručnik za preživljavanje u ratu sa kancerom“.

Tu je cela strategija, karakteristična u naslovima poglavlja: „Provalija“, „Hod po žici“, „Prelazak na drugu stranu“, „Borba ne prestaje“, „Zagrljaj života i smrti“, „Bez tebe“, „Smeh i suze“, „Opet živim“, „Život ipak može biti lep“, „Pobediti sebe“ i „…“. Šta sad ovo znači, ove tri tačke kao naslov poslednjeg poglavlja?

Ništa drugo, nego da se život nastavlja, sa svim svojim uslovnostima, usponima, padovima, ratovima i primirjima, jer stalnoga mira nema, i neće ga ni biti. Šifri „S20“, uči nas Vesna Miletić u svojoj knjizi, samo treba suprotstaviti klasične vrednosti – ljubav, podršku, solidarnost, ličnu hrabrost i odgovornost prema sebi, prema onima do kojih nam je stalo, i onima kojima je do nas stalo.

I, šifra je „provaljena“!

ŠTA SAM PREĆUTALA

-Alo, Vesna, ti si? Slušaj, radim tekst o tvojoj knjizi, pa te molim da mi nešto o tome kažeš.

-Šta da ti kažem, tamo je već sve rečeno.

-E pa, hoću da mi pričaš o onome što je prećutano!

Evo ga.

-Sve  ono što sam preživela 2011.godine htela sam da stavim na papir u pauzi između dva ciklusa hemioterapije. Dakle, dok sam se lečila i dok je sve bilo još uvek neizvesno. No, od toga sam brzo odustala jer sam svu snagu usmerila na golo preživljavanje. Jednostavno trebalo je da prođe vreme, da sve „prokuvam“, da sazri. Kada sam početkom ove godine polomila lakat i imala dve operacije za  dva meseca, onda sam jednostavno pukla. Sav teret koji sam nosila bacila sam na hartiju ležeći u krevetu očajna i bespomoćna. Rečenice su prosto izvirale, nisam se mučila dok sam pisala, već sam samo slušala svoje srce. I plakala sam kada sam pisala o deci, Slađi Veljković, Danijeli…

-U tom prvom naletu koji je trajao desetak dana nastalo je preko 70 stranica, a preostalih 80 sam dopisala i neke delove dodala uz navođenje urednika Nenada Župca. Onog trenutka kada sam rekla ne mogu više, dobila sam odgovor od Nenada  da je  u redu i da me razume. Ispričao mi je primer jednog pisca koji 10 godina pokušava da napiše knjigu o svom pokojnom ocu, ali da mu to nikako ne polazi za rukom.

-Pisanje jeste bilo jedan vid psihoterapije, ali mi je ponekad  bilo jako teško da se iznova i iznova vraćam na ono što sam preživela.Čak sam u jednom trenutku htela da odustanem od svega, ali kada je stariji sin tražio da je iznova pročita onda sam shvatila da sam uradila pravu stvar. Da ona može pomoći i zdravim ljudima i bolesnima. Proces stvaranja knjige je trajao sedam meseci i danas bih možda dodala priču žene iz Vranja kojoj je opala kosa zbog hemioterapije i koja je izlazila samo noću. I tada su je čekale ,,brižne“ komšinice koje su je, kako mi je rekla,  vukle za kosu odnosno periku. Zato mislim da mi je priča Malograđanska sredina preblaga.

-U nesreći koja me je zadesila imala sam sreću da spoznam koji prijatelji su mi pravi, a da kvazi prijatelje izbrišem. Razumem da većina ljudi ne zna kako da se ponaša u takvim situacijama, da ne znaju šta da vam kažu, ali ima onih koji glume i to sam osetila na svojoj koži. U mom prostoru ih danas nema ili su za mene, kako ja volim da kažem – vazduh. I na kraju nisam do detalja opisala strah sa kojim živim, koji kako vreme prolazi slabi, ali me  ponekad i te kako baci u depresiju. To osećanje prati sve koji su bili onkološki pacijenti, ali to je borba koja ne prestaje. Ona traje i sa njom živim. Kako, otkriću kad budem spremna za to.  

IZ RECENZIJA

-Zajednička nit onima koji ne samo govore, nego su kadri i da napišu i da druge upoznaju sa sopstvenim problemom, najčešće treperi među pobednicima, onima koji su pobedili najtežu bolest, malignu bolest i koji su ispočetka počeli život sa taškim, novim iskustvom. Emocije, istine, dijagnostičke procedure, terapije, dileme, bolovi zbog toga što je prolaznost života ubrzana i sopstvenim nemarom, jesu zajedničko svojstvo najvećeg broja ovakvih pisanih ispovesti koje karakteriše i ispovest Vesne Miletić.

Prof. dr Slavica Djukić Dejanović  

-Ova obimom nevelika knjiga pleni iskrenošću kojom je napisana. U njoj autorka otvoreno piše o borbi koju, najpre, otpočinje sa sobom negirajući bolest uprkos brojnim upozoravajućim simptomima. Prihvatanje istine se prikazuje kao dug, složen i bolan proces koji iz korena menja dotadašnje životne stavove. Smatram da bi mnogi bolesnici čitajući ovu knjigu mogli da nauče da onkološka bolest, ma kako ulivala strah, nije nepobediva, i da uspehu terapije znatno doprinosi pozitivan stav samog bolesnika, njegove porodice i prijatelja i, naravno, lekara i ostalog medicinskog osoblja.

Dr Ljiljana Vučković Dekić 

-Životna priča Vesne Miletić napisana jednostavnim jezikom, punim emocija, opisuje put kojim prolazi pacijent oboleo od raka debelog creva, bolesti koja je danas u Srbiji, kao i u svetu, na drugom mestu po broju obolelih i umrlih od svih malignih bolesti. Strah od bolesti ne treba da nadvlada pravovremeno javljanje lekaru. Vesnina hrabra ispovest je knjiga namenjena zdravima da ostanu zdravi i bolesnima da ih ohrabri i pokaže im put ka ozdravljenju.

Dr Milena Šćepanović

Vesna Miletić je jedna od retkih osoba na ovom svetu koja je uspela da pobedi rak. Istrajna, nepokolebljiva, uporna do krajnjih granica, ova hrabra žena je preživela mnogobrojna zahtevna lečenja i tešku hemioterapiju. Snaga volje, ali i podrška muža i sinova bili su joj od velike pomoći, mada je glavni razlog njene pobede nad rakom ona – tvrdoglava i čvrsta osoba koja je uspela da preživi i onda kad su je svi već otpisali.

Nenad Župac, urednik

PROFIL

 

Vesna Miletić rođena je 21. maja 1966. godine u Vranju, gde je završila osnovnu školu i gimnaziju. Diplomirala je 1990. godine na Pravnom fakultetu u Skoplju na Odseku za novinarstvo, nakon čega je počela da radi u Radio Vranju. Funkciju prvog urednika Televizije Vranje obavljala je u periodu od 1995. do 2000. godine. Bila je koautor emisije „I vrata škripnaše“ koja je na Festivalu udruženih radio stanica Srbije, održanom 1995. godine u Peći, dobila prvu nagradu radijskih stvaralaca. Za televizijsku dokumentarnu reportažu „Bez krivice kriv“ čiji je koautor, pripala joj je prva nagrada 2001. godine na Festivalu udruženih radijskih i televizijskih stanica u Soko Banji. Od 2003. godine zaposlena je u Gradskoj upravi Vranje. Udata je i ima dva sina.



  • Ostavi komentar