Kad je Dušan bio Dastin

Eko Taxi Vranje

Ono što je u ovoj priči najinteresnatnije, jeste da su Amerikanci oduševljeni Srbijom, kao i Dušan Amerikom, nasuprot uvreženim predrasudama sa obe strane Atlantika; no, to je politika, a ovo je život



Porodica Dimitrijević iz Vranja, Žikica, Slavica i sinovi Dimitrije i Dušan, imali su pre koji dan neobičnu posetu – u gostima su im nedelju dana bili posetioci iz Sjedinjenih Američkih Država, preciznije, savezna država Ajova (Iowa) iz glavnog grada De Moin (Des Moins), porodica Kortum (Cortum), Kenet (Kenneth), njegova supruga Džuli (Julie) i njihov sin Kenet junior, zvani Kenet Treći; deda je bio prvi Kenet, otac drugi. Naime, ovo je uzvratna poseta – najmlađi Dimitrijević, Dušan, proveo je treću godinu srednjeg obrazovanja u Americi, u ovoj gostoljubivoj porodici, putem A SMY LE – programa za razmenu studenata. Ono što je u ovoj priči najinteresnatnije, jeste da su Amerikanci oduševljeni Srbijom, kao i Dušan Amerikom, nasuprot uvreženim predrasudama sa obe strane Atlantika. No, to je politika, a ovo je život.

-Već smo – kaže Kenet – od ranije imali otvorenu kuću za studente na razmeni; već je kod nas gostovalo šest studenata iz raznih delova planete – tri Srbina, jedan Ukrajinac, jedan Poljak i jedan Kinez. Svaki student je ostavio poseban pečat, svaki je bio drugačiji; ne da laskam, zato što smo tu, ali Srbi su ostavili najbolji utisak, naročito Dušan.

-U početku – nadovezuje se Džuli – bio je malo nervozan, ćutljiv, ali je posle manje od mesec dana počeo da aktivno učestvuje u porodičnom životu. Zajedno smo čistili, kuvali, a najviše je voleo da kosi travnjak.

-Sad – ubacuje se Dušan – to košenje kod nas može da se shvati onako – uzmeš kosu, pa kosiš; ne, tamo imaju jedno vozilo, mini-kosilicu, em se voziš, em kosiš.

-I ubrzo je – kaže Džuli – brže od drugih, postao vrlo aktivan u porodici, i van nje, stekao je mnogo prijatelja u školi i susedstvu. Dušan mi je dao i recepte za neka srpska jela – gravče na tavče, ćevape, čak je našao tamo prodavnicu koju je držao Bosanac i tamo smo stalno kupovali.

-Izvrsno je – nadovezuje se muška strana, Kenet II– igrao američki fudbal. Bavio se i plivanjem, bio odličan u pozorištu, u školi super, zbližili smo se kao jedna porodica, bilo nam je teško kad se vraćao za Srbiju, sada smo presrećni što ga vidimo.

-Dušan i ja smo – kaže Kenet mlađi – postali kao braća. Tokom raspusta smo se provodili, uživali. Bio je i kod mene u Mejnu, na fakultetu. Mnogo smo od njega naučili, pre svega, da su svi ljudi slični u srcu, bez obzira koliko bili fizički udaljeni. Mada, nekada je teško nekome to dokazati.

Bilo jednom u Americi, a Kortumi, ne budi lenji, došli u Srbiju, u Vranje.

-Obišli smo – kaže Džuli – sve znamenitosti grada, i oduševljeni smo. Bili smo u Sabornoj crkvi, Borinoj kući, Gimnaziji, Vranjskoj Banji, u manastiru Prohor Pčinjski, u kući oca Justina. Porodica Dimitrijević nas je vodila i na srpsku svadbu, u Leskovac, gde se udavala Dušanova sestra od tetke. Ona muzika, igra, pesma, posluženje…  Nevesta je bila prekrasna. Običaji su vrlo egzotični, nezaboravni.

-Srbi znaju kako da se provode! – poentira Kenet stariji.

-Sada Dušan – kaže Džuli – ima dvostruku odgovornost: iako nije sa nama u Ajovi, on, takoreći, ima dve majke, dva oca, dva brata, celu duplu rodbinu.

-I’ll be back there – kaže Dušan na rastanku – kad-tad.

-Zašto kažem da su Srbi   ostavili najbolji utisak? – retorički pita Kenet senior – pa velikim delom zbog toga što je moj rođeni deda po majci bio Srbin – Petković. Živeo je u Velikom Mokrom Lugu, a njegova porodica poreklo vuče iz Južne Srbije. Po savetu roditelja, deda je 1910. godine iz Srbije otišao u SAD, u Ajovu.

-U Prvom svetskom ratu – nastavlja Kenet – deda je otišao u Evropu, da ratuje, a kad se vratio u SAD, odmah je dobio državljanstvo i počeo da se bavi građevinarstvom. U vreme velike ekonomske krize u SAD, otišao je na farmu i radio na teškim mašinama.

-Deda je – kaže Kenet – imao osmoro dece; imao je svoj vinograd, proizvodio vino i rakiju za svoje potrebe. Pričali su mi da je svakog jutra pio po čašicu rakije.

-Čuo sam o tom programu – iznosi svoje utiske mlađani Dušan Dimitrijević – od prijatelja koji su već bili tamo, a već sam odavno imao želju da odem na školovanje u inostranstvo. Čim se ukazala prilika, pokušao sam, i posrećilo mi se. Roditelji u početku nisu mislili da je to nešto ozbiljno, ali kad je upalilo, izazvalo je blagi šok – em su bili srećni, em zabrinuti što idem daleko u strani svet.

-Tamo su me na aerodromu sačekali Kortumovi, sa velikim natpisom – „Welcome Dušan to Iowa”! U početku je postojala barijera, iako dobro vladam engleskim, ali nije bio problem jezika, nego promena sredine. Kortumovi su se maksimalno potrudili da me opuste, da se što pre prilagodim.

-I pored početnog uzbuđenja – nastavlja Dušan – nisam imao tu vrstu nostalgije – „gde su mama, tata, bata“… Posle kratkog vremena, shvatiš da si jednostavno tu sledećih 10 meseci, da treba da se što više opustiš, kako bi ti bilo što bolje.

-Škola je počela za nedelju dana; svi su bili izvanredni prema meni, jer nemaju često priliku da upoznaju ljude sa naših prostora. Bili su veoma radoznali, i na neki način i učili nešto od mene o tome. U školu sam išao od sedam do tri, posle toga vavnnastavne aktivnosti, pre svega sport. Odmah sam se uključio u tim američkog fudbala, to mi je bilo nekako „najameričkije“. Igrao sam „kikera“, pošto se to igra nogom, kao u Evropi, i postao sam najbolji kiker u školi. Najbolje uspehe sam postigao i u plivanju. Posle toga, tenis.

-Od umetničkih aktivnosti, najviše sam se bavio pozorištem. Igrao sam Tibalda u „Romeu i Juliji“. Svi su mislili da ću dobiti ulogu Romea, ali ja sam hteo upravo Tibalda, negativca, najviše zbog scena mačevanja. To nije kao ono kod nas – „školska predstava“, već pravo pozorište, dolazili su profesionalci da nam daju časove dikcije, tehnike disanja, mačevanja; još uvek nosim ožiljke od Romeovog mača. Radili smo i po šest sati dnevno. Igrali smo pred prepunim pozorištem, i doživeli ovacije.

-Nisam neki probirač – kaže Dušan – ali nekako, nikada se do kraja nisam navikao na njihovu kuhinju. Srećom, tu je bila Džuli, čija je kuhinja bila veoma dobra. Doživeo sam Dan zahvalnosti, sa njihovom čuvenom ćurkom, ali me više impresionirala Noć veštica. Ceo De Moin je tada tome posvećen, to je čitava scenografija, sa maskama, kostimima, rekvizitom, pravi karnevalski provod.

-O Amerikancima – zaključuje Dušan – dobar deo sveta ima predrasude; ali ja sam se lično uverio da to nema osnova, običan svet, u mnogome sličan nama. E, za razliku od nas, politika ih mnogo manje interesuje, Recimo, vesti se vrlo retko gledaju, ljudi jednostavno žive svoj život, i uživaju.

 

-Vratio bih se ovog trenutka. Na žalost, još uvek ne mogu, ali iama planove vezane za to, koje ću sigurno da realizujem.



  • Ostavi komentar