Mislim da ima jedan stari crtani film, odavno ga na našim televizijama nema, u kome su glavni likovi siromašni brat i sestra. Imaju tek da prežive u ubogoj kućici, nose rite, za večeru komad hleba pa na spavanje. Legnu rano, onako gladni, a majka ih, tužna, ljubi za laku noć. E, a kad utonu u san teleportuju se u zemlju izobilja, gde sladoledi rastu na drveću, na sve strane slatkiši i komadi najlepšeg mesa, limunade i sve ono čega nemaju na javi. Naravno, sve to dostupno i besplatno. A kad se probude, čeka ih ista, sumorna stvarnost. Majka plače što ne može da im priušti ništa više od kačamaka, a dečica je teše. Ova agonija traje sve dok se jednog dana komšije, okolni trgovci, ne sažale i donesu im sveže pecivo i sve one đakonije iz snova. Jedina je muka što ne znamo jesu li darodavci navratili i sutra. Ali to nije važno, nije to tema.
Da, šteta što crtaća u 7 i 15 više nema, brata i sestru proterala su sva ona čudovišta, transformersi i ratnici krvavih ruku, od kojih i nama matorima pripadne muka a kako li tek utiču na decu. Ipak, na ovaj film podsećaju me ovih dana reklame u kojima banke TV konzumentima nude svoje proizvode. Vizuelno privlačno, sve je u tim spotovima slatko, idilično i nestvarno, kao u snu dece iz crtaća. “Nema problema” – glavni je moto bankarskih ponuda, vaše je samo da dođete i doživite san. A one službenice nasmejane, lepe i šarmantne, dok vas sužbenici zadihani jure gradom da bi vam tutnuli koverat sa lovom. Deke i bake sa unucima na skuteru ili sami na nekom egzotičnom mestu, krediti za finansiranje, za svadbe, zimnicu, za školovanje… Ej, ne moram više da se krijetm od ukućana! Valjda o tome sanjamo svi mi. Opet, najvažnije je to što se sve završava za cirka deset minuta. Jedino ako malo razmislite setićete se da se letos banke skoro nisu ni reklamirale; početak jeseni vreme je žetve, a što kaže naš narod dok ima žita radi i vršilica. Kad se gurne ruka u slamaricu, a ona prazna, sprcala se crkavica za deset dana u Pefkohoriju, a ide početak škole, zimnica, ogrev… Original kao u onom crtaću, san traje do početka vraćanja kredita, kad se hiljadarka ili dve evra otegnu ko gladna godina.
Naravno, banke su najmanje krive zbog toga. I one, kao i svi trgovci (setimo se da je i novac roba), čine sve da što bolje i skuplje prodaju svoj proizvod, na stranu, da se poslužimo eufemizmom, bezobrazno visoki interesi.
Ovo je, zapravo, priča o nama, našem mentalitetu i od danas do sutra filozofijom života. Daj da završim sad, a za posle baš me briga, dušu ne mogu da mi uzmu. Tako razmišlja naš čovek dok mu se smeška ona utegnuta službenica. Onda svojih 1.000 evra najpre rasitni u prvoj kafani, napuni frižider za dve nedelje, i od pile mleko, taman da mu ostane za deset kubika drva i džak paprike. I svi srećni do 1. sledećeg meseca. Naglo buđenje je i inače traumatično iskustvo. I posle banke krive?! Ma jok, bre! Ne živimo u crtaću i sigurno nam na vrata neće zakucati komšije sa darovima. Samo nam to niko nije javio.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.