Kupus i pečenje – slatko pomirenje (+ jaribaš)

Eko Taxi Vranje

 

-Maks Baga nije bio na dobrom glasu među roditeljima mlade ženske populacije. Narečena, pak, populacija, imala je vrlo izražene sklonosti prema Maksu Bagi. Visok, crnomanjast, krupnih, sanjalačkih očiju sa trepavicama od pola metra, plus robinhudska romantična reputacija „žestokog momka sa vrele vranjske kaldrme“, činila je da Maks Baga hara vranjskim korzom i bioskopom (dok je postojao), de je vodio ženske „na faćanje“.



-I tako ti Maks Baga odvoji jednu omladinku, i počne da ga ostri. Ali, palanka si je palanka, sve se čuje i vidi, čak i ono što ne postoji, tako da omladinkina keva odnegde provali da se ćera joj muva s Maksa Bagu. Odnegde!

-Tugoo, mila sestro – uz kafu s koleginice u jedno državno nadleštvo lafi majka – prosto ne mogu da verujem ono što nam ispriča za šeficinu ćerku – kaže joj jedna koleginica, poloferka (a koja pa nije) – a sve da te pitam, tvoje ćere kako je?

-Jao, sestro slatka – topi se keva – zlatna mi je! Pu pu pu, babe je zamočale, da ne ureknem dete. Pomaga mi po kuću, čisti, pere, kuva, kao robinja Isaura, pošto onaj biždek, muž mi, s čindo ne mrda nešto da mi pomogne, i bukvalno! Ama, ne mogu dete da nateram u čaršiju da iskoči, kad ne radi po kuću, sedne pa uči, uči, aman sinko, će preučiš, iskoči malko do korzo, bioskop, al’ na onu projekciju od pola šes, ne od osam! Aaa, ne davam ja kurotresine da mi zamočavaju portu, ja ako sam se tako zajebala, ona ne mora, cvrsto držim ćerku pod kontrolu.

-Ma nemooj – eto ti je ona poloferka – lelke, da ti je živa i zdrava, samo znaš kako se kaže kod nas – najubavu krušku svinja gu jede.

-Što, slatka, s to oćeš da kažeš? Ne li, kao ćerka ti što se spanđala s onoga šumenka, od grevote, onako krasno dete, mislim, šumenko.

-Ne mori mila – poentira poloferka – neću to da kažem, nego, bolje i šumenko, nego Maks Baga. Pa ti mu s’g misli…

Keva se zagrcne, i pola kafa joj se prospe na novu ‘aljinu, što joj je muž juče kupio, da izvadi fleke, pošto je prekjuče oljupio od ćutek kao krivu krastavicu.

-Zašto to trpiš – stoput su je pitale koleginice – nasilje u porodicu? Pa li zajebi ga, kao smrdljivo sirenje. Pitala bi ga onoga mojega od kakvo se drvo ložice praviv, samo da me rebrački pogleda, a ne pa da di’ne ruku na mene. To bi mu poslednje bilo u život.

-E pa – odgovara ova – zato idete tako zarozane, s bižuteriju, muž vi je poslednji put kupio nakit, venčanu burmu; zato nosite džopke od Kinezi, zato frizuru vi pravi komšika oficirka, zato manikir i pedikir vršite s makaze za krojenje voćke. A ja – čim mi nešto zafali od nakit ili garderobu, ili frizer, ili depilacija, iznerviram ga muža mi, uapem ga de ga najviše boli, on me odere od batine, ja se razrovem, zapretim mu s razvod, i sutra – sve što mi treba, nabiješ mu grižu savesti; i nakit, i šminka, i novi paškulji iz butik, a poneki put padne i dobar jaribaš – kupus i pečenje, slatko pomirenje. Baška što opere sudovi, usisa prašinu, oriba prozori i klozetsku šolju, plus skuva ručak. Istrpiš onu slivu na oko dva-tri dana, ali si za to vreme carica. Pa otoprv. 

Nego da se vratimo na Maksa Bagu. Pošto je čula užasnu vest s koga joj se ćerka zabavlja, ko je vodi u Ćošku i Kazanđol, žena sve upaničena otrči doma, još pre završetak radno vreme, što joj je ionako bio običaj. Zatekne muža de zapržuje ručak.

-Ja, odokle ti – začudi se on – poranila si, još nema ni dvanaes’ sat? A da vidiš što ti spremam za ručak, ono na što si mu najmeraklika – čorbast pasulj, pešadinac, sa suvi rebarca! Ima da prdiš kao nato pakt! Odi, cuni pužića-mužića!

-Ćuti, molim ti se, i prinosi to jedenje, pa da ti pričam naše bruke i sramote. Da te celivam? Sve si za celivanje! Pa vidiš li da si se opet ušljiskao kao uročen vol! Pa dokle bre više? Kandi iz tebe na rakiju kao iz dedinu mi kazanicu!

-Muž prinese specijalitet, onako vruć, od ringlu, sipaju po tri krivače, i počnu da kusaju, kao pred streljanje. Malko duvaju, ono vrućo, pfff pfff, malko glićaju, gl gl, kao ćoravi štrkovi.

-Nego, gl, ono što ti zapriča, zašto sam porano došla od rabotu, gl gl, srk srk…

-I tu na ženu, što od vrućo jedenje, što od nervozu, pola kašika se prospe na novu ‘aljinu, poklon od muža za poslednje tepanje.

-Uf – iznervira se ona – kao svinja se napravi!

-Aha – kaže muž između dva zalka – a, i ukapala si se.

-Ajde – kaže žena glođajeći rebarce – sad će pređem preko ovo, jerbo imam još postrašno oružje da te uapem za srce.

-?!

-E pa, tvoje zlato tatino, tvoja lutkica tatina, što je spremaš za veliku karijeru u „zvezde granda“, znaš li s koga se zakačila? Pripremi se! S onoga kurajbera, Maksa Bagu, eto s koga!

-Muž se zadrgna, upadna mu zrnce od pasulj u grcman, izbulji oči kao žaba iz palamidu, i počna da kašlja kao tuberan. U taj ma’, upada tatino zlato, ćao mamice, ćao tatice, evo odma dolazim, samo da telefoniram na drugaricu. I otrči u njenu sobu, ali tatko ne budi lenj, nego priguši kašalj, pa i on digne telefon u dnevnu sobu, i sluša što se tamo zbori.

-Ono, žica se usijala od karasevdah. Maks, Bagice moja, ljubavi moja!

-O, de si bejbi? Š’a ima?

-Ma ništa, samo da odjebem ove moje krečane, pa da se nađemo. Kakvo si mi, Bagice, iznenađenje večeras pripremio? Iza muzej, u park, u zabavište, ili ono što najviše volim – u lift? Ovlažila sam se kao oktobar.

-Bejbi – odgovara otuda Maks Baga – ne bi bilo iznenađenje kad bi ti reko. Nego, čekam te u sedam kod „Veliku“, pa će vidiš kako Maks Baga dere jarca. Aj ćao.

-Tatice, mamice, odo ja, zove me drugarica mi Jagoda da vežbamo matematiku! Možda malko će zakasnim, imamo tešku lekciju, funkcije!

-Ček ček – ripna tatica – odi ti ovamo, ja da ti pokažem funkcije. Pa nemajeći ništa drugo pod ruku, izvadi onu krivaču iz šerpu, pa udri tatino zlato de stigne, jedva ga žena odvoji od nju. Zaključa tata svoje zlato u špajs, tamo da rove, mama je teši preko vrata – trpi, sinko, za ovaj ćutek sutra sigurno će dobiješ one zlatne minđuše, što ih odavno tražiš od tatka ti, a on sve kao nema pare; a za kafanu ima!

-Uzme tatko sekirče iz podrum, zadene za kaiš, i u pet do sedam se nacrta pred „Veliku“. Tamo Maks Baga, puši cigaru, ovoliko šatorče na šljic. Čeka žrtvu.

-Priđe mu takoreći tast, a on ovolik derep, kao trokrilni orman, i uspostavi komunikaciju. Maks Baga kad ga vide, isisa onu cigaru iz dva i po dima, i počna kao nešto da zvižduće, i da se odzrća kao mečka kad gu skubev.

-Ti li si t’j Maks Baga?

-Ne be, nikad nisam čuo za takvoga, to mora da si me pomešao s brata mi od čiču… A s kim imam čast?

-Aha, nisi. A što čekaš tu?

-Pa, čekam si… tramvaj!

-Kakav be tramvaj?!

-Mmm… crven!



  • Ostavi komentar