Čovek sa kačketom

Mislim da je zapošljavanje jedne osobe, koja nije htela da ide u istureno odeljenje, direktan povod napada na mene i da je delo čoveka koga sam uključio u politiku. Verujem da je on, socijalista koji se sada nalazi na visokom položaju u lokalnoj vlasti, nalogodavac napada – kaže Bratislav Hristić

Desno oko Bratislava Hristića oivičeno je modricom boje zrele šljive. Ispod, na očnoj jabučici, preko rasekotine mu je nalepljen flaster. Maramica mu je stalno u rukama pa svaki čas skida naočare i briše uboje, još uvek vidljive relikte batina koje je dobio prošlog četvrtka uveče, ispred svoje kuće u Vranjskoj Banji.

Bratislav Hristić, poznatiji kao Barko, je u drugom mandatu direktor Osnovne škole „Predrag Devedžić“ u Banji, a kao kandidat SPS potpredsednik je lokalnog parlamenta. Ima 45 godina,član je, i to vrlo aktivan, Socijalističke partije Srbije (SPS) od 1992. i živi, kako kaže, skromno, mirnim porodičnim životom:

– Nikome se nisam zamerio, mada pretpostavljam šta je motiv napada na mene, a mislim da znam i ko je nalogodavac – otkriva Hristić, inače profesor razredne nastave,  bivši fudbaler i, što je važno za priču, čovek koji je deset godina proveo van matične škole, radeći u Slivnici i Babinoj Poljani.

Ali, o tome nešto kasnije, pošto vidimo šta se to desilo pre nedelju dana uveče!

KAKO VREME PROLAZI

Dakle, četvrtak, pomalo neurotičan radni dan zbog skorog početka škosle godine. U devet ujutru svi direktori škola imaju sastanak sa nadležnima u vranjskoj Policijskoj upravi (PU), posvećen bezbednosti učenika, a nešto kasnije, u jedan, istu ekipu prima i gradonačelnik Zoran Antić. Sledi nešto opuštenije popodne, na stadionu lokalnog fudbalskog kluba, gde se razgova o dovođenju nekih igrača iz Vranja koji u Dinamu nisu u prvom planu. Posle ručka partijski sastanak sa „tekućim pitanjima“, koji se od pet otegao do osam uveče.

– Prema kući, umoran, polazim pet minuta posle osam; ubrzo stižem i auto parkiram na ulici ispred. Večeram sa porodicom, i sa suprugom gledam seriju „Kako vreme prolazi“. Posle serije setim se da sam auto ostavio napolju, pa onako u papučama i trenerci izlazim da ga ubacim u dvorište. Ispred kuće imam uličnu sijalicu, pa ne palim svetlo na uglu kuće. Otvaram kapiju prema spolja i krećem ka kolima – seća se Hristić.

U tom momentu primećuje kako mu prilazi čovek sa kačketom. Lice mu je, zbog kape, u senci ali Hristić misli da prolaznik ima negde između 25 i 30 godina. Obraća mu se karakterističnim, piskavim glasom:

– Pita me: „Ko je taj Goran s plavu kosu kod Ciglanu“?

Ovaj detalj može biti važan za priču, ali i za policiju koja, prema rečima Dragana Stamenkovića, portparola PU Vranje, „intenzivno traga za napadačima“.

Čovek sa kačketom se Hristiću obraća ne samo na lokalnom dijalektu, već se raspituje za toponim poznat samo meštanima:

– Banjčani i ljudi iz okoline mesto iza mosta, kada se ka Banji pređe pruga, ispred železničke stanice gde se sada nalaze Simpovi pogoni, i dalje zovu „Ciglana“, po fabrici koja se tu nalazila!

Bratislav se ne zaustavlja, ide prema neznancu koji na sebi ima crne trenerke i bele čarape. U prolazu mu samo dobacuje „ne znam“ i dodaje da tu odavno nema ciglane.

– Prolazim pored njega, on poteže pesnicu i svom silom me, mučki, iznenada, udara u oko. Teturam se, ali se, srećom, pridržavam za auto i ne padam. Napadač ponovo kreće ka meni, ali uspevam da se nekako priberem i blokiram mu rukom udarac – opisuje i gestikulira Hristić.

U tom momentu, iz žbunja iza njega iskače još jedan napadač i počinje da ga pesnicama udara po glavi i leđima. Pokušava da ga uhvati kako bi ovaj sa kačketom mogao lakše da udari, ali se Bratislav ne da!

– Rvemo se i nekako uspevam da uđem u dvorište. Obojica utrčavaju za mnom, hvataju me a ja padam na kolena. Onaj prvi pokušava da me udari, ali se nekako branim i zovem pomoć!

Vapaje je najpre čula Hristićeva žena, ona uzbunjava sina i svekra, koji istrčavaju u dvorište.

– Sin plače ali juri za napadačima, koji beže. Trče prema kolima sa vozačem,  koji su ih čekali stotinak metara dalje. Drugog napadača nisam mogao da vidim jer mi je prišao s leđa, ali mi je sin posle rekao da je krupan i visok.

Porodica uvodi ošamućenog Bratislava u kuću, ovaj se umiva i briše krv. Otac zove policiju a žrtva odlazi u Vranje, u Hitnu. Odatle, po proceduri, na PTO, rentgen, neurologiju i očno. Osim vidljivih uboja, lekari  konstatuju i kontuziju.

Bratislav kasnije daje izjavu policiji, gde kaže isto što i nama. Hristić je, inače, krupan, jak čovek – muž ili zbitak, rekli bi ovde, pa je to svakako jedan od razloga što nije još gore prošao.:

– Ovog sa kačketom prepoznao bih među hiljadu. Razumem ja da neko dobije batine, mogao je ovaj muški da dođe i kaže mi da zaslužujem da me bije, to bih i razumeo nekako, ali ovako krvnički, ispred rođene kuće i pred porodicom, pa ne mogu da verujem. Rođen sam u Banji, odakle mi je majka i gde mi je otac došao iz Bosilegrada, ovde mi žive familija i prijatelji. Nikome nisam dužan, ovde u školi radim, zajedno sa kolegama, za dobrobit dece, ali ne razumem neke lične hirove, priče oko zapošljavanja i raspoređivanja na posao, da neko zbog toga dođe da te krvnički premlati.

Ovde, u poslednjoj Hristićevoj rečenici, dolazimo do drugog dela priče – do motiva napada na njega.

– Direktori škola su na vetrometini, svi nešto od njih traže. Deca i njihovi roditelji uspeh i ocene, a imamo oko hiljadu đaka, kolege, opet, imaju neke svoje zahteve, s jedne strane pritiskaju politički moćnici, s druge svi ostali a od direktora malo toga zavisi već od Ministarstva, lokalne samouprave, školskih institucija. E, onda, ako slučajno nešto nekome ne ispuniš, slede pretnje, smicalice, ogovaranja, pa kad to ne upali natovare ti na leđa razne inspekcije, a ako se ispostavi da je s te strane sve u redu, onda slede batine – ogorčen je Hristić.

On dalje, u trećem licu, opisuje kako to izgleda u njegovom slučaju:

– Direktor nije kriv ako neki njegov radnik proda stan pa od njega traži da mu reši stambeno pitanje tako što će mu ustupiti školsku prostoriju namenjenu đacima; nije kriv ni kada iz Ministarstva kažu da posla ima za tri umesto za četiri nastavnika fizičkog; nije kriv ni kada iz Beograda ili Vranja kažu da nema dovoljno para za sve potrebe. Ipak, to malo koga zanima i najlakše je da direktra proglase glavnim krivcem.

U Banji, kao i svakom malom mestu gde se zna i šta komšija ima danas za ručak, i o prebijanju Bratislava Hristića postoje razne teorije, koje se, međutim, svode na isti – motiv, po svemu sudeći, ima veze sa školom.

BIĆE BIJEN!

Problem je, kažu poznavaoci prilika u Banji, što je u čitavom kraju mnogo učitelja, učiteljica, nastavnika i nastavnica, uglavnom diplomaca vranjskog Učiteljskog fakulteta, bez posla, pa kad se ukaže slobodno radno mesto nastane pravi stampedo. E, sad, niko neće da se kao Hristić, ali i mnogi pre i posle njega, zlopate po tamo nekim slivnicama i babinim poljanama, nego bi odmah u matičnu školu.

– Takvi – objašnjava naš banjski sagovornik – imaju debele veze, obično u politici, jer kako bi uopšte došli do posla među toliko nezaposlenih učitelja, pa onda i izvoljevaju.

Bratislav Hristić potvrđuje da je uoči ove školske godine imao takav slučaj:

– Kad posao dobije neko mlad, onda je red da starijeg kolegu povučeš u matičnu školu. Mene na to ne teraju zakonske, već moralne norme, tako je u svim školama i mislim da je tako normalno i ljudski – kaže Hristić i prelazi na suštinu:

– Mislim da je zapošljavanje jedne osobe, koja nije htela da ide u istureno odeljenje, direktan povod napada na mene i da je delo čoveka koga sam uključio u politiku. Verujem da je on, socijalista koji se sada nalazi na visokom položaju u lokalnoj vlasti, nalogodavac napada.

Ništa se, završava Hristić, ne dešava slučajno:

– Tog dana ta osoba me „pozdravila“ preko nekih ljudi jer sa njim ne razgovaram, istog dana imali smo i partijski sastanak gde se razgovaralo i o temi zapošljavanja, a kad sam pošao kući čuo sam kako četiri osobe u bašti kafića, kad sam prolazio, komentarišu: „biće bijen“!

I zaista, Hristić je te noći dobio obilnu porciju batina. Mlada osoba, za koju sumnja da je uzrok napada, odustala je od posla jer nije želela u tamo neku Babinu Poljanu.

Ali, kad smo preživeli bruku oko polaganja testova za malu maturu, preživećemo nekako i ovo. Hristiću će  modrica sa oka da se povuče, ona sa duše sigurno malo sporije, i teško da će neko, osim direktora i njegove porodice, zbog skandala u Vranjskoj Banji da se posebno potrese i uznemiri. U takvom, naime, društvu živimo.

Gledajte film „Majstori, majstori“ (Goran Marković) i sve će vam biti jasno!

OSUDA I ŽALjENjE

Prebijanje Bratislava Hristića javno su osudili Gradski odbor SPS u Vranju i Opštinski DS Vranjske Banje. Socijalisti su incident okarakterisali kao „izliv mržnje:

„Gradski odbor socijalista najoštrije osuđuje nove izlive mržnje u vidu brutalnog napada na Bratislava Hristića, potpredsednika OO SPS u Banji, direktora tamošnje osnovne škole i zamenika predsednika lokalne Skupštine“.

Socijalisti, što je uobičajeno u sličnim prilikama, pozivaju državne organe da pronađu i procesuiraju napadače.

I demokrate seu reagovale u sličnom tonu:

„Smatramo da institucije sistema treba da zaštite svakog građanina Vranjske Banje, uključujući i izabrana lica koja se nalaze na čelu opštine. Iako smo u prethodnom periodu upozoravali na lošu bezbednosnu situaciju i lošu organizaciju ispostave MUP-a u Banji, nije trebalo da se desi ovako nešto da bismo nešto promenili“ – stoji u saopštenju banjskih demokrata.