PROMENE

„Ako zamislite evropski kontinent kao okean, mi smo kineskim rukovodiocima ponudili Srbiju kao ostrvo u tom okeanu. Na teritoriji Srbije mogu da smeste i proizvode svoju robu i prodaju širom Evrope“.

Ne, ovaj citat ne pripada pokojnom premijeru Zoranu Djinđiću, čoveku koji je, inače bio sklon metaforama, već Tomislavu Nikoliću, šefu srpske države.

Diplomirani master menadžer je ovo izrekao u Kini, gde boravi nekoliko dana u zvaničnoj, prijateljskoj i radnoj poseti poseti.

Neposredno pre nego je Djinđić 2003. ubijen, Nikolić se pokazao kao vrstan prorok, pa je na jednom radikalskom skupu u centru Beograda, onako u transu, poručio Zoranu da je i Tito imao jednu kraću nogu pred smrt.

Sada Tomi mogu da pljunu pod prozor svi oni koji danas seire kako kopira Djinđića dok metaforično opisuje ovu našu zemljicu. Predsednik je, eto, još poodavno, dok je premijer bio živ, pokazivao izvesnu sklonost ka ovoj stilskoj figuri.

Reče Toma u Kini i da su oni, naprednjaci (u sadejstvu sa socijalistima), državu „uglavnom uredili po evropskim pravilima“ (…), te shodno tome misli a Tanjug prenosi „da je Srbija spremna da otvori pregovore o članstvu i da ih, što se Srbije tiče, brzo i završi“,

Mašala! Ne mogu sad da pronađem odgovarajući citat, ali složićete se da ove reči zvuče kao da ih je izrekao pokojni premijer! Koji je, uzgred, ubijen upravo iz razloga koje predsednik danas ističe kao izuzetno dostignuće bivših radikala koji su onomad, do pre pola decenije, da prostite vršili nuždu i po evropskim vrednostima i po Djinđiću.

Rekonstruiše se vlada, al’ rekonstruiše se, izgleda, i mentalno-psihološki sklop.

Naravno, niko razuman nema ništa protiv metamorfoze novosadskog master menadžera, naprotiv, ako će Srbija od toga imati koristi, ali kako ne osetiti makar malo gorčine u ustima.

Najveća Djinđićeva jeres, ako se dobro sećamo, bila je njegov pedigre „nemačkog đaka“. Djinđić se tamo, setićemo se, školovao, a patriote su, dok je bio živ, plašile narod kako će da nas proda Švabama, i sve u tom idiotskom diskursu.

Iz ove perspektive gledajući, stiče se utisak da je prvi potpredsednik lično tamo u Konstancu bio mentor Djinđiću.

Nema veze što je ulične table sa njegovim imenom čupao i na njihovo mesto kačio one sa Ratkom Mladićem.

Sad cinici prigovaraju Vučiću da je postao klon Zorana Djinđića.

Načitalo se to Hegela, možda i još nekog nemačkog idealiste, a utisak je i da ne prođe dan a da Angela Merkel ne pomisli na Acu. Otuda valjda Vučiću ideja da za savetnike dovede poznate ličnosti evropske politike.

E, zamislite sad da je Djinđić tamo posle Petog oktobra, ili pred smrt, obznanio da će ga savetovati neki Austrijanci, Nemci i Englezi?! Pa ti ne bi od Surčina stigli ni do blokova na Novom Beogradu, da ne kažemo do Kineskog buvljaka. Ubijen je a da, takoreći, nije izgovorio ni „E“ od Evropske unije!

Mislite o tome. Mislite i o tome što, posle izlaska Dinkića i njegove ekipe iz Vlade, imamo istu vlast kao devedesetih. Koju, uz neke opravdano odsutne (Sloba npr), čine čak i iste ličnosti. Uz jedan izuzetak – kad Voju Šešelja puste iz Haga (zanimljivo, nešto ga nema na RTS-u kao do pre godinu dana, kad su naprednjaci bili opozicija a „žuti“ na vlasti), sa kim će pa on?! Ooo, pa gde si se to sakrio Vojo Koštunice?