– Bre, bre, ko je sad pa taj Simič, još pa Ivan, Vanja, deluje mi ko junak nekog ruskog romana – prošapta sebi u brk Dragomir Tomić pleveći vrt ispred svoje vile na Dedinju.
Rado bih ga vratio nazad u tu njegovu Rusiju – ote se Dragomiru, čekajući da Edit već jednom prinese kafu.
Ale i vrane ustremile su se ovih dana na našu malu porodičnu firmu, pa Dragi mira nema. Nema veze što je Ivan iz Slovenije. Kao da Slovenija i Rusija nisu zemlje proleterske, kao da se u ruskim zemljama, onomad, nije onoliko zidalo!
A bilo je lepo dok je trajalo. Lepo, ko Makedonka! E, ne, ne ko neka tamo Biljana, so kajčeto na Ohridskoto ezero, nego još lepša. Prava Vila! Ali, da batalimo vile i slična mitološka bića. Žitije Draganovo zaslužuje realnost?!
Eno, dok Dragomir tako kroji živu ogradu na Dedinju, poštar zvoni na kapiji. Ne bilo koji poštar, već specijalni izaslanik onog Simiča, Slovenca li beše, ili Rusa, Ivana uglavnom?! Odozgo, iz Makedonke, da ne kažemo Vile, juri Edit, onako u patofnama i u kućnoj haljini. Sve preskačući stepenice jer zna da poštar skoro uvek zvoni dva puta, iako Dragi nije Džek Nikolson.
“Evo, idem” – viče iz predsoblja Edit.
Kad eto ti i Dragomira! Sa sve onim makazama za štrojenje trave.
“Izvol’te, majstore, na kafu” – taman da zausti gđa Tomić, kad glava kuće preseče. Preseče, ne živu ogradu nego situaciju, pa ote onaj plavi koverat iz ruke nervoznog poštara koji će ostati bez kafe. I bez rakijice.
Lepo, onda, Drage otvori onu kufertu, kad unutra Simič belu knjigu piše:
“Neobično se izvinjavamo što vam uopšte pišemo, ali vas ovim putem moramo izvestiti da niste platili porez na onu njivu u Žbevcu od tri šinika!”
A kol’ko sam dužan – kao da uzviknu Draganče, ali se priseti da je tamo, u tom nekom Žbevcu, nekada otvorio fabriku gde razdragano radništvo pravi petličiki, šećerlike i šećernu vunu..
I, ne samo to – reče konačno poštaru, koji se spremao da pozvoni po drugi put.
Običaj je, batali Dragi one makaze, da poreskog obveznika najpre obavestite o dugovanju, a mi nismo dobili nikakvo upozorenje. Pa nastavi u istom tonu kako je Žbevac oduvek bio na braniku otadžbine, kako je tu slobodarsku naseobinu jedva onomad spasio od Huna i Avara. A tek od samih Žbevčana, unutrašnjih neprijatelja.
Samo još ovo, podviknu Dragomir na poštara, poruči tom Slovencu da sam ja o toj tamo njivi saznao iz sredstava javnog informisanja, Siniše mi Mitića, evo i Budu Mihajlovića neka pita taj Ivan!
Ne znam ja ništa, odgovori poštar, moje je samo da vam predam ovo.
A sad potpišite ovde – uskopisti se on i poturi Draganu nekakav papir.
Idi, begaj, odgovori sopstvenik parcele u Žbevcu!,
Pa, ja nisam potpisivao ništa ni u vreme Slobe, dok sam u Vladi kod rahmetli Mirka, onako bez portfelja, radio na polzu svog naroda! A to prenesi onom tvom Simici. Može da mi se uvati za…!
Evo, za brkove, nadoveza se Edit sa sve džezvom u ruci.
Tako je, potvrdi Dragomir, prvo obaveštenje, ‘oću, sve po protokolu, pa onda onaj, zvaše li se reprogram…
Ne, uzviknu domaćica, kakav reprogram, kredit traži da ti daju, neku subvenciju, Prozor, pardon, Žbevac ne sme pasti, seti se samo tvojih vernih radnika, brigadira, šefova, poslovođa I smenovođa, svih onih razdraganih pionira, pa mladih menadžera sa špicastim cipelama, našeg Siniše, Bude, Slaćka, seti se Barbara, ovo nije Brest nego Dedinje…
A, šta će biti sa kuća stil – zadade domaćica Makedonke završni udarac.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.