Hronologija jedne propasti

„DRAGANE, LOPOVE“: Nekadašnjem gigantu spasa, da se razumemo, sa ili bez Tomića, nema. Barem ne u obimu i obliku u kojem doživotni predsednik HK Simpo uporno pokušava da ga održi.

Postavlja se logično pitanje zašto, ako je tako predvidljiva budućnost Simpa, Tomić treba da ode i posveti se unucima umesto što vuče za rukav ovog i onog političara da prisedne na njegov već dotrajali kanabe?

Odgovor je vrlo jednostavan. Možete li da zamislite Dragomira kako saopštava najmanje polovini zaposlenih u Simpu da od sutra za njih nema posla ni plata?

Naravno, ne.

Ni po jada što bi ogromna većina tih ljudi i narednog dana uredno došli u fabriku, obukli mantile i krenuli ka radnim mestima. Njihov mentalni sklop nije sposoban da prepozna kao stvarnost situaciju u kojoj im Njihov Predsednik kaže da se jedan san završio.

Veći je problem što ni sam Tomić takvu situaciju ne smešta u realnost. Prilično sam siguran da Dragomir i dalje veruje da je Simpo u trenutnim problemima koje će on, sa Dinkićem, Vučićem, Tomom ili već kim rešiti i sve će biti po starom.

A, neće, na žalost i Tomića i Simpa i Vranja. Samo neko treba da skupi hrabrost i kaže Predsedniku da je imperija koju je gradio 30 godina klinički mrtva i da je na aparatima za veštačko disanje.

Pred Simpom su dva puta: Sa Tomićem i njegovom vizijom, odnosno iluzijom da Simpo može opstajati u nedogled kao poslednji dinosaurus socijalističko – miloševićevskog perioda uz pomoć stalnog upumpavanja državanih para, epilog je više nego izvestan: potpuni krah celog sistema i 5.000 ljudi na ulici, bez igde ičega. Repriza, jednom rečju, onog što se desilo sa Koštanom ili Jumkom.

Drugi, ako već nije kasno, model podrazumevao bi dolazak nepristrasnog menadžementa koji bi, uz pomoć države, sačuvao barem one delove Simpa koji imaju kakvu – takvu budućnost. Ostalo, katanac u bravu i, ako bude sreće, para i razumevanja, socijalni program za one radnike koji ostanu bez posla.

Dragana Tomića treba što pre spasiti od njega samog i poštedeti ga poniženja koje, ipak, nije zaslužio budući da je zaista gotovo ceo život uložio u Simpo. Ne bi bilo fer, bez obzira na sve, da svoju radnu karijeru okonča preko puta mase gladnih i besnih ljudi koji uzivikuju „Dragane, lopove“.

(21.mart 2013.)

HEGEL ILI GRUNF: U situaciji kada je Simpo na samom rubu provalije, srpska privreda pred bankrotom, državna kasa prazna, MMF traži da se prestane sa finansiranjem gubitaša poput Simpa, mesija iz Žbevca pravi desetogodišnji plan proboja Simpa na svetsko tržište!

Ej, bre!?

To, međutim, retko koga da je iznenadilo. Dragomir Tomić se već poodavno služi hegelijanskom filozofijom kombinovanom sa žbevačkom domišljatošću. Kada su uglednog filozofa, svojevremeno, nepristojni student upozorili da njegova teorija nije u skladu sa činjenicama, on im je, navodno, odgovorio: “Tim gore po činjenice”.

Poput Georga Fridriha Vilhelma Hegela, i Tomić je potpuno zanemario činjenicu da je baš tih dana objavljen spisak najvećih poreskih dužnika po kome njegova kompanija zauzima respektabilno 11. mesto. Dug – 4.234.272.311 dinara. Ili, oko 40 miliona evra. Zapravo, kada se odbace već upokojeni giganti i propale banke, Simpo je najveći aktivni poreski dužnik u Srbiji!? Da ne govorimo o dugu prema Fondu za razvoj od oko 17 miliona evra, Ministarstvu finansija po raznim osnovama 12 miliona evra, komercijalnim bankama  oko 40 miliona evra, da gotovo nema Simpovog objekta koji nije pod hipotekom,  da ne nabrajamo više opšte poznate podatke.

Ali, Dragomira Panteliju Tomića to ne interesuje. On, poput Ota van Grunfa, legendarnog lika iz stripa Alan Ford, i dalje uporno tvrdi: ko izgubi dobitak, dobije gubitak.

Hegel ili Grunf,svejedno, prvi čovek Simpa pokazao je ovakvim autističnim ponašanjuem, uz svo dužno poštovanje, ili da je izgubio svaki kontakt  sa stvarnošću ili da ozbiljno potcenjuje zdrav razum ne samo radnika Simpa već i Aleksandra Vučića kome su svi ovi podaci, u pomenutom štivu, prezentovani. I još mnogo toga.

(30. maj 2013.)

PENZIJA ILI ROBIJA: Elem, čim su do Dragomira stigli aberi da ne stoji baš najbolje u Vučićeve oči, a bio je skroz švorc, mislim, „Simpo“, ne on, lično, daleko bilo, pohitao je u Beograd. Ali, kao svaki pametan Žbevčanin, nije odmah pohrlio mečki na rupu. Jes’ tu Aleksa, ali s onim Vučićem se nikad ne zna – pravilno je rezonovao Drage. Nego, najpre na Andrićev venac, do precednika Tome i drugarice Dragice kojima se onomad onoliko dopao Simpov nameštaj („Navikli smo da spavamo na „Simpu“ – T. Nikolić, prilikom posete Kompaniji). Toma, srpski domaćin, saslušao Dragomira, i odma’ pozvao Acu.

Vučić je, kažu, malo kolutao očima ali šta će, precednik je precednik. A, i tu su Aleksa i Bora!

I tako, pronadjeno je rešenje za još koji mesec preživljavanja “Simpa” i Dragomira.

Kakvo rešenje?

E, to je komplikovana priča, ne samo za ovu kolumnu, već i za mnogo ozbiljnije ekonomske analitičare, tako da se ne bih usudio da objašnjavam komplikovan mehanizam koji obuhvata i državne garancije, i fondove, i emitovanje obveznica, i berzu…

Sasvim je moguće da Dragomirov najnoviji manevar uspe i “Simpo” ponovo, na volšeban način, dodje do nekih para. Upućeni, a medju njima je i Aleksandar Vučić, tvrde cinici, medjutim, uvereni su da je ovo poslednji pokušaj “šminkanja mrtvaca”.

A, onda?

Plašim se da će Vučić morati da se vrati na staru strategiju: il’ penzija il’ robija.

Dinkić, koji je već jednom prilikom predlagao efikasno razrešenje ove dileme(a nije bio za prvu opciju), čeka k’o zapeta puška.

(20. jun 2013.)

ZA ŠAKU DOLARA I FRANAKA: Drage je ovih dana nervozan. Vrlo. Prošle subote držao je kolegijum u Beogradu. Tema – pisanje „Vranjskih“ i curenje važnih informacija iz Kompanije. Posle tri sata rasprave, nakon što je malo falilo da, nakon Ljubomira Ilkića, i Slađan Disić završi u ropotarnici  Simpove istorije, sastanak je završen zaključkom da su za sve krivi, ne generalni direktor, već – kompjuteri. Dragomir je mudro primetio da se ovakve stvari nisu nikad dešavale dok se sve radilo na pisaćim mašinama.

Ako neko misli da se šalim, vara se, kao i svi oni koji, zatvarajući oči pred Simpovim strmoglavim približavanjem samom ponoru, odbijaju da se suoče sa stvarnošću. A, ona nije ni malo ružičasta.

Slamka spasa, navodni dogovor sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, propao je nakon posete jednog od Vučićevih savetnika za privredu ovalnom Dragomirovom kabinetu. Ne znam da li je dotični zaista izašao iz Simpove poslovne zgrade, kraj Železničke stanice u Beogradu, zgranut nebulozama kojima je bio permanentno izložen sve vreme dok je trajao Tomićev monolog, ali sasvim je sigurno da Simpo nije dobio državne garancije za toliko očekivani kredit. A, neki, jesu.

Ne bih da ponavljam ovde već elaborirane teze  o tome da Simpo svakim danom, u svakom pogledu, sve više tone. Nema svrhe, osim što, tvrde neki zlobnici, u poslednje vreme, posle svakog teksta u „Vranjskim“, radnici „Simpa“ dobiju neki deo od zaostalih zarada. Ne tražim procenat, ali ne možemo tako u večnost. Ni „Vranjske“ ni Tomić.

Zato bih predložio Vladi Srbije da povuče, čini mi se, jedini suvisli potez u ovom trenutku. Pošto od strateškog partnera i privatizacije očigledno nema ništa, mišljenja sam da je jedini spas Simpa da se Kompanija proda baš Dragomiru Tomiću i to za 1$ (slovima: jedanameričkidolar).

Mislim da nema mnogo potrebe obrazlagati svrsishodnost ove inicijative. Osim što je dobar deo sistema Simpa, na ovaj ili onaj način, ionako u vlasništvu Dragomira & familije, ovo bi bilo samo ozvaničenje faktičkog stanja ali i otvorena mogućnost da Tomić, bez ikakvih smetnji sa strane, konačno ostvari svoj san i, kao što nedavno reče, ponovo krene u osvajanje svetskog tržišta koje vapi za Simpovim prepoznatljivim nameštajem !!!design by!!! Edit, lično, uz Goranove mehanizme i garnirung od snajkine čokoladne galanterije. Ali, ovoga puta, promene radi, za sopstvene pare! Mukom stečene, doduše, radnika Simpa, ali šta je, tu je. Nema se više gde.

Tomiću bi, doduše, uz ovako velikodušnu ponudu moralo da se postavi i nekoliko uslova. Prvi, da ne sme da otpusti nijednog radnika. Drugi, te iste radnike mora redovno da plaća. I treći, koji bi mu možda i najteže pao, da zaboravi na državne pare i onu kasicu prasicu iz koje je godinama usisavao svaki dinar namenjen jugu Srbije.

E, sad, morao bi i Dragomir malo da se napregne. Iskreno verujem da je na onim računima po Švajcarskoj od ciglo 6.000.000 ostao koji franak. A, ako se nešto i potrošilo, radilo se svih ovih godina, pa se, biće, nešto i zaradilo. Kad se za Čumeta, onomad, na brzu brzinu našlo pet miliona evra, mogla bi i sad da se zavuče ruka u slamaricu. Valjda je nešto preteklo?

(18.jul 2013.)