Ćuti tuj, i kašljaj!

Eko Taxi Vranje

-De ste be carevi, što pravite? Loka se pivo na hektolitri, jebi ga, ponosni na ono što jesmo – mladi smo, al’ smo goveda! De si konobare, legendo, daj i na mene kriglu pivo, i ja da sam ponosan na ono što jesam. Aj živeli! Gl gl gl… Ooff, što mi legna, k’o na budalu šamar… Konobare, care, daj još jednu, da povećamo ponos!

-Pitate me što sam tako raspoložen danas? Nešto sam sve u bunil’k, kao da živim u stvarni svet. Tiki, internet mi sinoć ne radi! Zamisli taj horor, ej, internet ti ne radi! Dobro, ne padajte odma u neves’, preživeo sam, evo sam ovde živ i zdrav. A pitate me koja mi je bila formula za preživljavanje, kad ti internet ne radi, pa da objavimo na naučno-popularni program diskaveri ili eksplorer?



-Pa eto, kad mi se desi taj užas, da ne mogu da se konektujem na internet, u šoku sam prvo pomislio na samoubistvo. De li ćale krije lovačku pušku, de li keva drži aksenciju za živu turšiju? Odem ja da ih pitam, oni sede, gledaju kablovsku, zvezde granda. Kad me vidoše onakvoga, uštomejaše se – što je sinko, pa ne li ti dadosmo pare? Jer, do tad sam s ćaleta i kevu komunicirao samo na taj način – ajde, uđite neki dinar. Ama, nemamo bre sinko, majka ti ne radi, a ja i to što radim, to je kolko da se preranimo i platimo tvoj internet. More, uđite lovu, ne prihvatam nikakva opravdanja!

-Nemamo pa nemamo, ži’mi ovo ži’mi ono. Pa mi ne drukamo pare! Ako si gladan, sedi jedi, evo, nešto se tu zameljalo, ako si žedan, ima jedan bojler pivo, pa će sedimo i čekamo moju crkavicu da ti platim internet.

-I kad sam iscrpeo sve mogućnosti, cedenje kao mokro ćebe, zavrćanje uši, ucene da na tatu će kažem za poštara, a na mamu za komšinicu, opet nema; a što ga nema, ni car ga ne jede; daj što daš, iznesoše to nešto meze i taj bojler pivo, i celo veče sam proveo s roditelji.

-I mogu da vi kažem, fini neki ljudi!

***

-Onaj riklja, što ga spomenasmo u neki od prošli brojevi, nikako kašalj da ga popušti, iako je od „malboro“ prešo na „sobranije“. Kašlja li, kašlja, kuća se trese, vidi on da je tu neka zajebana rabota, opet će mora da ide kod doktora.

-Prvi onaj doca me opravi, misli se on, na diplomu mu se namočam, nego će si idem ja kod mojega drugara u Leskovac, i on je plućni, taj ako me ne izleči, niko neće. Išo bi ja kod njega i prvi put, ali tek pa taj sitku nema. Tolko je viski, kafu, bombonjere i čokolade dobio, ali ne be, nije to mito, to je čast, da s tu robu snabdeva tri privatne radnje, a domaće rakije što je dobio, ima si on njegovi ljudi, seljaci, što ih prodaju na pijac, brend „doktoruša“. E, jedino evriki zadržava, i to ih ne daje u banku, stra’ ga nemoj da puknu banke kao praske, kao u Grčku, pa si puni slamaricu.

-I spremim ti ja, istoprv, još jedno kilo viski od sedam deci, kafu, bombonjeru, dvatrista evra, i nacrtam se kod drugara mi plućnoga doktora paprikara, bog zna kako lepo me primi, još pa kad vide onaj čast, sedi, kaže, školski, sestro, turi jednu kafu za drugara mi! Kakvu piješ?

-Khm khm, ma, školski, nije mi do kafu, mnogo brate kašljam, iako pušim „sobranije“; khmm khmmm!

-Kašljaš, a? – gleda me on onako. Dobro, sačekaj malka, imam tu zakazani pacijenti, evo jedan „grants“ za deset minuta, pa onda jedan „tičers“, pa jedan „džoni šetač“, eee, ovoga će ga primim preko red, taj će mi donese „sto gajdaša“, a taj mi je omiljeni. A ti, s tvoj umočani direktorski „balantajn“, će mora da sačekaš.

-Khmm khmm, kako be će ga primiš preko red, i kako da sačekam, čuješ li kolko kašljam, khmmm khmmm!

-Sestro, neka uđe „grants“!

-Khmmm khmmm!

-Ajde sledeći, „tičers“!

-Khmmm khmmm, uauuu!

-Sestro, reč ima „džoni šetač“, neka se pripreme „sto gajdaša“!

-Khmmm khmmm, uauu, rrrkhh, plju plju! Ama doktore, vidiš li, će se ugušim od kašalj! Pomagaj, ako boga znaš, da jebem i šetači i gajdaši, još pa sto nji’, ko to će čeka?!

-Će čekaš, će čekaš, će ti prebajem ja, ja ako ne te izlečim, ne znam koj će!

I tako, ovaj kašlja, onaj gleda pacijenti, dok u jedan ma’ ne uđe sestra.

-Doktore, izvinite, radno vreme vam je prošlo, evo upravo je došla koleginica za drugu smenu.

-E, falim ti se bože! Sve me upljuvaše, u’rkaše ovi s bel džiger, i tako vazdandan, cel vek. Ajde drugare, dizaj se, idemo.

-Khmm khmm, kude će idemo be doktore, a ja? Khmm khmm, utepa ovaj kašalj!

-Pa reko ti, da te lečim, idemo na terapiju.

-Zbere doktor onaj njegov espap, viski, kafu, bombonjere i čokolade, obrne grbinu na pacijenta da se prebroji – dvesta… trista… pesto… hmm, pamtim i bolji dani, što je s ovu državu, nisam pametan. Ajde, školski, dizaj se.

-Upali ti doca auto, vozi ovam-onam, i sve pituje – i tako, kašljaš, a, kašljaš?

-Pa kašljam… khmm khmmm!

-Dok u jedan ma’ ne zakoči. Ajde, kaže, iskačaj iz limuzinu, stigli smo na kliniku.

-Ama, kakva klinika doktore, pa ovo bre groblje!

-Doodi ovam! Vidiš li ga ovoga? – pokazuje mi na jedan spomenik. Paa, vidim ga…

-On kašlja li?

-Ne kašlja…

-A onoga do njega? On kašlja li? I onoga, i onoga, i svi ovde, uroveni kao praziluk, vidiš li? Oni kašljaju li?

-Poštenski, ne kašljaju…

-Pa što oćeš onda?! „Kašljam“! Ćuti tuj, i kašljaj, kad dođeš ovde, više neće kašljaš!

 



  • Ostavi komentar