Njegova borba za život počinje kada je jednog dana od svog šefa na gradilištu zatražio da ode u frišop u Bagdad, da kupi radio kasetofon. To mu je bila želja, da bude veliki, da “grmi” celo selo kad se vrati kući
Lazar Djorđević ima 77 godina, danju živi osmaljen u limenom kontejneru pored svoje vodenice na Trstenskoj reci u Vlasu, a noću odlazi da prespava u porodičnoj kući, koja je na obližnjem brdu, u gornjem zaseoku zvanom Prosek.
– Tako živim već punih 17 godina, od kada sam izašao u penziju. Pored vodenice, koju sam obnovio, našao sam mir i lek za sve duševne probleme i muke kroz koje sam prošao u životu radeći u Iraku – počinje priču starina Lazar.
DOBRO JE ŠTO SAM ŽIV
Vodenica radi povremeno, kad ima mušterija, a njih sve manje. Sela se prazne, mladi beže u beli svet u potrazi za boljim životom. Oni koji su ostali, iz okolnih sela, dolaze da melju kad ožanju pšenicu, ječam ili ovas, uglavnom s jeseni, po potrebi i zimi. Donesu i kukururz na mlevu, za stočnu pretrupu, ali i za kačamak..
– Nisam obnovio vodenicu da bih zarađivao, već da bih sebi našao lek za dušu i produžio život. Naravno i da bih nastavio porodičnu tradiciju. Imali smo vodenicu dole, niže, bila je, po pričanju mog pokojnog dede, oko 300 godina stara, ali je srušena kada se regulisao put za Trstenu i Kosovsko Pomoravlje, za put koji vodi prema Kosovskoj Kamenici. Po rušenju stare, odmah smo sagradili novu, kilometar naviše, na našem imanju. Od tada u narodu je poznata po mom imenu, Lazrova vodenica. U to vreme svaka kuća je imala svoju vodenicu; na reci od Vlasa do Trstene u dužini od 10-tak kilometara bilo ih je 28. Danas je ostala samo moja, da prkosi vremenu, a nadam se da će je posle mene održavati i sin Goran – navodi Lazar.
Njegov život je priča za sebe, težačka, planinska, od danas za sutra, potom odlazak u Čačak kao mlad, oženjen čovek u potrazi za zaradom koja bi prehranila ženu i troje dece.
– Zaposlio sam se u beogradskoj ispostavi građevinskog preduzeća “Ratko Mitrović” u Čačku, kao tesar. Punih 30 godina sam radio taj zanat, hvala Bogu pa mi je podario snagu, zdravlje i umeće, pa još gledam kako sviće dan i zalazi sunce pored reke i na okolnim planinama – navodi Lazar.
Potraga za većom zaradom, glas dobrog majstora, oterao ga je u Iraku 1985. godine. Bio je prvo smešten u mestu Numanija, kod grada Kut, jugoistočno od Bagdada. Potom, po potrebi, išao je, svuda gde se gradilo.
– Zadesio sam se kada je besneo rat između Iraka i Irana. Prebacili su nas na jedno gradilište koje je bilo u blizini ratišta. Bilo je kao na filmu. Radimo viseći na skelama, a onda naiđu avioni ili fijukne razorna bomba koja padne u blizini. Svi skačemo dole u kanale i ležimo prestravljeni. Tako po više puta dnevno. Psihički smo pucali, ali nije se moglo natrag – priča Lazar.
Njegova borba za život počinje kada je jednog dana od svog šefa na gradilištu zatražio da ode u frišop u Bagdad, da kupi radio kasetofon. To mu je bila želja, da bude veliki, da “grmi” celo selo kad se vrati kući. Otišao je, kupio i vratio se. Bila je nesnosna vrućina, preko 50 stepeni, ušao je u radničku kantinu da jede. Bilo je suvog vrata na stolu, ali kao da je promenio boju. Jeo je halapljivo. Jeli su i drugi radnici pre njega. Još uvek nije svestan da li je komad zatrovanog suvog vrata mogao da izazove velike probleme po njegovo zdravlje ili nešto drugo.
PORODICA
Sin Goran živi sa njim i njegovim suprugom Stankom u selu, ćerka Ljiljana udata je u Vranju, a Suzana živi u Beogradu i drži mesaru na Bajlonijevoj pijaci.
– Decu je gledala Stanka, ja sam živeo na gradilištima i dobro je što sam živ i zdrav, posebno u glavi, nakon svega što sam prošao radeći u Iraku. Kako ih je gledala tako su progledali. Svi su živi i zdravi, situirani, a to nije malo – ističe Lazar.
– Jeli smo svi isto, ali je meni nakon sat vremena palo teško, pao sam u nesvest i brzo su me prebacili u obližnju improvizovanu vojnu bolnicu gde su lečeni ranjeni vojnici i oficiri sa ratišta. Gledao sam mladiće, gotovo dečake, kako ih donose, svuda krv, krv, samo krv, u sobi, hodniku, na zidovima. Mladi ljudi bez nogu, ruku, neki bi prezrdaveli neki ne. Meni je bilo sve teže, niko me nije ni zarezivao, vukli su me bolničari i neki doktor Arapin kao lipsanu ovcu. Osećao sam kako polako, natenane umirem. Nisam mogao da govorim, samo su mi oči svetlele. Imao sam sreću u nesreći, pored mene su stavili ranjenog mladog oficira koji se školovao u Beogradu – kaže Lazar.
Pitao ga je šta mu je, od čega boluje, ali nije mogao da mu odgovori. Prešao je kažiprstom preko grla i stavio mu do znanja u kakvom je stanju.
– Urgirao je da me prebace u bolnicu u Numaniji, a tamo me je odmah posetio inženjer iz Čačka koji je bio vođa naše grupe. Kada je video da sam bukvalno na samrti, uspeo je preko naše ambasade, a za to sam mu večno zahvalan, da obezbedi mesto u avionu za Beograd. Bilo je to pred novu 1987. godinu. Od 27. decembra do 3. Januara, kad je trebalo da poleti avion bio sam na lekovima. Kljukali su me na dva sata kao ćurana kukuruzom. Malo mi je laknulo, mogao sam da pričam, ali su me noge jedva držale. Došao je i taj dan, poleteli smo, bio sam u nekom bunilu, sanjao sam one ranjene i mrtve mladiće-vojnike koje su dovodili sa fronta, naše bežanje od bombi i skakanje po kanalima – navodi Lazar.
PTICE I VUKOVI
U Beogradu je trebalo da ga smeste u bolnicu na Banjici, ali nije pristao, potpisao je na svoju odgovornost da želi što pre kući.
-Kada sam došao kući pio sam samo čajeve, kako bi moja majka rekla ”za snagu i zdrav stomak”, jeo malo ječemenog hleba i kačamak od kukuriznog brašna. Za desetak dana sam ozdravio, bio kao nov. Počela je snaga da se vraća, da jedem. Krenuo sam dole do vodenice, dane provodio pored reke razmišljajući o životu i smrti – priča Lazar.
Vratio se u Čačak, nastavio da radi i još jednom, tri godine otišao u Irak na rad. Vratio se 1991. godine i do 1996, kada se penzionisao, radio u Čačku, Beogradu…
– Nije bilo lako celog života biti van kuće. Sećam se, brojali smo dane do državnih praznika. Kada sam se vratio, shvatio sam da mojim snovima i noćnim morama leka ima samo pored vodenice i reke. Tu u miru sedim, ćutim, gledam reku kako prolazi, slašam poj ptica… Zimi zavijanje vukova…. Uspeo sam da misli sjedinim sa prirodom i budem zdrav i živ, evo dočekao sam punih 77 godina. Kad god poželim, a i kad dođu mušterije, pustim da klopara vodenični točak što mi izuzetno prija. Kao da razgovaram sa precima, dedom, ocem, onim iz familije koje pamtim. Jednostvano, puno mi je srce, ljudi samelju šta imaju, ko ima volju plati, ko nema, a ima ovde mnogo sirotinje, ne treba – završava priču Lazar.
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.