Uf, što je bija ubav

Eko Taxi Vranje

,



(odlamak iz romana “Živa u grob nesam smela”)


Smejemo se kako ludi na brašno, sve dok me jed’n d’n Jovan ne ufati za ruku i jako stisna da me arno zabole. Ja se usekna. Pogledam, a on bled kako mesec u nekrsteni dani. Igrav mu usta, oči c’kliv kako na mačora u sečku.

– Što ti je, što me stiskaš?

– Dane, volim te!

Uf, dzver nijedan, što me oplaši. Kak’v glas?! Kako šamar k’d te opali preko oči, pa ti padne mrak i odneznaješ. Srce mi zalupa kako zvono pred uzbunu. More, izvezdi se. Jedva se pribra i sas merak isplazi.

– Ma nemoj!

– Stvarno, Dane, volim te štomogajeće, i poviše od toj. Moram da ti kažem, ne mogu više da izdržim. Žar se raspali, izgoro, gotov sam!

– Slušaj, Jovane, nesam ti ja za izmotavanje, nađi si drugu – okrenem se, pa dom, a nal’ne tropav li tropav po kaldrmu od bes.

 Uf, kakva sam bila toj veče! Kako paprika vrzanka. Sulimen ljuta. Da me je neki liznaja, otruja bi se. Besna i ljuta, ne na Jovana, na mene. On dogodine završava školu, a ja, eve, će napunim osamnaes godine. Za ljubav li sam? More, što pa da nesam! Odjemput kako k’d mi pukna nešto pred oči, kako k’d se otvoriše nebesa. Nesam bila svesna kolko sam volela Jovana. Što pobegna? Što će pomisli Jovan? Da l’ će iskoči sutra? Nesam bila glupa, znala sam da prekrstim i koga treba i koga ne treba, al ako sam znala što mi bidna, Bog da me utepa! 

Bilo kako bilo, će se napravim ulava, kako ništa da se neje desilo. Ako ne dođe, lele, za utepuvanje sam. U ruke mi beše golupče. Drža ga čvrsto. Zasvrbeše me, puste ostale, b’š k’d ne trebaše. Otvoriše se, golupče iskoči i pobeže. Uf, uf, luda li be? Što me akna u til? Što napravi, moj uvis naprčen nos. U nos mu se ne našlo? Kako će izdržim do sutra? Mir nesam imala. Cel noć na klinci sam sedela. Svrtka me neje držala. Dolazeše mi da ripnem u bunar, al k’d pomislim na Jovana i na njegovu snagu dođeše mi da ga sas ruke zatrpam.                    

Što je imala jedna topola pozadi školu. Visoki čat’li, štrčiv duri do nebo. Oblovata, debela, nesmo mogli sas ruke da gu obufatimo. Na njum, i golemo i malo, i staro i mlado, kapu je skidalo. Da je znala da zbori… Istorija na srećnu i nesrećnu ljubav u Vranje bila bi ispisana. Tuj, oko topolu, smo se svaki d’n igrali. Al, dođe vreme k’d mi za igranje ne beše ič stanalo. Stanem pred njuma, prekrstim se, pomislim na Jove, uzdanujem: slatak, mil moj Jove, počešaj me kude me najviše svrbi. Dođi, be, budalče, znaješ li što te čeka? Žarčiki što se spuštav odozgor, pa laziv sve do malečko pršče na nogu. A on, nit ga ima dan’s, nit sutra, nit posle. Sigurno se je naljutija. Mislija da ne ga volim. Počela sam noću da ne spijem. Vrteše mi se po glavu svašta. Što da pravim, a da ne pogrešim? Otidnem kude topolu, džabe, nema ga. Uznem nošče, izrežem na koru srce i unutra stavim slova J i D. Ako dođe će vidi. Neje slepča. Al, nema ga. Mesec dana je prošlo, a od njega nikakav aber. Kako u zemlju da propadna.

Uf, što sam volela da sedim u bašču i pletem fusikle za zimu. Tate mi donoseše mlogo ubave vunice iz tuđe zemlje. Sve što bi zaiskala stvorilo bi se. Neje smelo na njegovo guguče ništo da fali. Kolko put dok me je miluvaja?! Sluze su mu tekle niz obraz od sreću što me je imaja. Mlogo me je voleja.

– Da mi ti, ćerko, osvetliš obraz – samo toj zboreše.

Sedim takoj jed’d d’n u bašču do bunar, malka pletem, malka se igram sas mačora Buljka, k’d mi tekna da zapevam. Mlogo sam volela naše stare pesme. Imav si dušu, kiptiv od čežnju, ljubav golemu. Puštim glas. Koji glas?! Mrtav da se digne! Rasipe se preko ćeremide na okolni sokaci, pa pravo u bašče da razmava pilčiki i zakači se među jorgovani.

Koga te je majka rodila,

na koga je okom gledala:

Da li na sunce sjajano?

Ili jablanče tanano?

Dzvnila je bašča. Zanesem se, pa kako na slavu pred gosti, zapevam kako nikad do t’g. K’d, od ulicu, prelete duvar, muški, sladak glas:

Bre gidi, džanum, Danke,

Danke, bela Vranjanke!

Jovanov glas! Padna od šamliče. Nesam mogla da se dignem. Moj Jovan! Došja po mene, znači, još me voli. Teše da isprsnem od rados. Brgo iskočim na kapiju, al ne beše nikoga. Lele, sanjam li, zborim sama sas sebe kako zaluda Marija. Da nesam ulava? Otido li od ruke? Teše da zaplačem, k’d manem oči pred kapidžik i ima što da vidim – savijenu artišku. Uznem gu, ruka mi se trese kako na pijanicu, rano sabajle, pred prvu čašku. Otvorim i dobro zadzrnem. A ono, napisano sas krupni slova, oči da ti istera:

DODjI NAPRIVEČER KUDE TOPOLU.

JOVAN IZ DONjU MALU.

Stisnem artišku, stavim na grudi, žmurim, ne gledam. Žmarci mi proodiv, rastopi se kako kocka šićer u detinji usta. Otvorim ponovo i čitam. Sitku nemam. Sakrijem se u bašču, pozadi ora, odzrnem da me nikoj ne vidi. Čitam, celivam, čitam, celivam, letim u oblaci.      

Kako će dočekam naprivečer? Be skroz pometena, al nekako dočeka. Doteram se kako nikad do t’g. Obučem svilenu bluzu. Cela igra na mene, oće da me otkrije sasvim. Al, još ne davam. Dole, aljinče, dugačko, po modu beogradsku. Nosim ga samo k’d idemo na gosti, kude najviđeni ljudi. T’g ga obuko krišom, pa kroz bašču, od donju stranu, protrčim da me nikoj ne vidi. Pravo kude topolu.

Jovan se navalija, ruke podbočija na čakšire, smeje se. Zubi mu krupni, zdravi, izbeleni sas jabuku kiseljačku. Obrazi okrugli, crveni, k’d cuneš mora da paziš da ne puknev. Uf, što je bija ubav. Priodim mu, a noge se otkidav. Be gotova, zaljubi se do uši. Jovan mi ispruži ruku. Ništa ne zbori. Pružim i ja moju. Tresem se kako prut, al čim naseti njegovu – prestana. Počo da gorim kako b’dnjak, a on se lako ne gasi.

– Kude si, mori Danče? – gugutka mu ne beše ravna.

– Eve sam… – za malka da se zadavim, al nekako  promuca. Trepke mi visnaše nadole, obrazi žar, da turiš lonče, kafu će svariš.

– Mogu li da ti š‘pnem nešto?

– Možeš.

– Volim te, mlogo. Najviše na svet.

– I ja tebe, još poviše.

– Uf, znaja sam, da neje takoj, snemaja bi se.

– I ja ne bi mogla da živim bez tebe.

– Fala ti, Danče. Od dan’s Bog neka ne sastavi i, ako treba, samo On rastavi.

– Kako ti kažeš, Jove, samo takoj ima da je.

Privuče me i zagrli. Noge me ne drživ, za malka da padnem. Nesvestica me ufati. Pomilova mi obrazi, podigna glavu, zagleda se u oči, ulegna u nji, omađija gi, pa me cuna. Dugačko i silno, pravo u usta. Da su od šićer, rastopili bi se. More, kakvo celivanje, vatra živa! Zapali se cela, od golemu vrućinu odnevido načisto. Raspištolji se Jove, a ja još poviše. Znojim se, tresem kako u groznicu. Teše da poletim. Mislim samo na jedno: još jemput, Jove, još jemput me cuni, pa nek izgorim. A on, kako da me razbra, pa k’d navali kako mutav. Celiva, svitke mi letiv. More, ne celiva, ape. Duri med sisa, sitku nema. T’g  se i ja opravi. Čekaj da vidiš, sinče mamino, kude si zakasaja. Koj se sramuje, gladan ostanuje, a ja si sram nemam ič. Počnem da ga grizem, sas jezik zubi da mu brojim, a on kako pile u kučinu: civka i narapito diša. Da je imaja neki da vidi. Gori Jove, gorim ja, a čur se diza niz topolu. Toj je volenje! Za jednu priču!

Rasplaka se od sreću. Jove se nađe u čudo, al k’d počo č’s da plačem, č’s da se smejem i na njega mu sluze potekoše. Izmešaše se sas moje i spojiše u sudbinu, što ne je toprv čekala.   

Dođe vreme da se rastanemo. Koj da ide dom, lud li je! Al, mora se. Bluza svilena, mokra od znoj, zalepila se za snagu, a dinjčiki, okrugli, samo što ne puknev. Duna vetar večernji, iz Ćošku. Naježi me, skroz.

– Jove, mora da idem, moji da ne primetiv…

– Ako, idi, al dođi sutra, na isto mesto.

– Oću, svaki  d’n.

Kako ne bi tela, idem po put, će poletim, pevam, igram kroz bašču. Zateknem od pozadi otvoren prozor, pa u sobu. Presvučem se, obrišem znoj. Počnem da se savijam kako vrbov prut, levo-desno, gore-dole. Cela prštim, pa k’d puštim glas:

Jas li te gledam, kroz male

U tija džanfes šalvare

Gde tiho mineš po dvore

Kako jelenče kroz gore.



  • Ostavi komentar