Stvarno vrućo, ali nije pivo

-Ako ne poznajemo svoju prošlost, teško će spoznamo sadašnjost, a za budućnost ne smem ni da pomislim – lomoti si jedan vremešni gradski lik uz rakijicu (konobar: „matora drtina!“) – evo ti, gledam sad kako se rabote završavaju, i kod političari, i kod privrednici, i kod pravosuđe, i kod policiju; dobro, u moje vreme je bila milicija.

-I imao sam jednoga drugara, tako, bio je pomalo problematičan, lik sa vrele vranjske kaldrme, taj je u staru baštu hotela „Vranje“ kačuvao Bakiju i njegovi trubači na ćeramide od ajeti, a gočobiju i klarinetistu u koštan što ga istrupiše kad praviše ovu „ledenu dvoranu“, da mu traže izgubljeno jagnje. I vi’š samo muzićari kako otpadaju, kao zrele kruške, i onako bangavi prilaze do njega, kažu – bato, mi odradismo našu rabotu, sad da daš tarja. On otne maljicu od gočobiju, pa kad vikne da m’zga – što be tarja, kakvi tarja, pokažite mi, što ste vi ovde stvorili, da vidim, pa da platim! Kopaste li, oraste li, zidaste li, kamo neki vaš vidljivi proizvod, pa da ga platim. I muzićari em sve utepani od ono trkaljanje od ajeti, em izeli ćutek, em ostali bez tarja.

-Otrče da kukaju kod šefa sale. Au, šefe, onaj ne dava pare za izgubljeno jagnje, mekam, i duj čočeka! Pa što ja da mu radim – širi ruke šef sale – evo, malopre mi je tepao dva konobara, i neće da plati račun, a celo veče jede i pije. Kaže, konobar mu doneo toplo pivo. Ispitam ja stvar, konobar kaže, a be šefe, pa mi točimo pivo iz aparat, studeno, kako sam mogo da mu odnesem vrućo? Nego on na eks popije ono što sam mu doneo, dok ja ne gledam, pa se ispod čaršaf izmoča u kriglu, i onda reklamira vrućo pivo. Kako be vrućo, pa samo što ga doneso! Evo, kaže, probaj, pa sam se uveri. I ja probam, stvarno vrućo, ali nije pivo! Ono može da nosi u higijenski zavod. I još me tepa, i tepa kolegu mi, što nema veze, proneo pored njega dvaes ćevapa za neki tamo astal, a na njega mu nije dao ni jedan. I jedva prestana, kad smo počeli da ga molimo – bato, nemoj više da ne tepaš, ako za boga znaješ. I tad ukaza milost, ali evo, opet me zove za astal. Ja, šefe, tamo živ više ne idem!

-Pa što da radim, on i mene će me tepa!

-Zovi miliciju! Pa oni neka mu prebaju, za to primaju platu, ja zovem pivo od večerašnju mandru, i to vrućo pivo!

-Eto ti je milicija, nji trojica dolaze s fiću, turili mu na krov rotaciju, puštili sirenu. Ulaze u bašču, ono pola bašča tamo, zgnjeli se ljudi, a on u polovin’ sam; jerbo, ko mu je na ruku, ima da ga oljupi kao krivu krastavicu. Ulaze ti ona trojica, narodna vlast, u jednu ruku pendrek, s drugu pritiska  šapku, da mu u koteljak ne ispadne, a duži se s nju, će mu odbiju od platu.

-Te ti ga onaj krvnik – cajac! cajac! Tuj sam, cajac!

-Nemoj ti na mene cajac, ja nisam cajac, nego milicajac!

-E pa, neću da ti kažem „mili“, pa taman mindžu ne onjušio više!

I kad počna jedno kosobojište, milicija tepa, i krvnika i koga dokači, nema „čičo nesam ja“, krvnik uzvraća, dok nekako ne iskočiše na sokak, ispred hotel. Milicajci pendreče, samo čuka kao goč, dođe i pojačanje, „kampanjola“ s još trojica milicajci, a onaj kad vide da mu nadviše, ufati odozdol fiću, napna se, kao komenjak kad ti je pri kraj pa mora da nadizaš b’čvu, i onako od bes i katil’k, izvrna ga na bok. Milicajci ga vode nakud sup, sa vezane ruke naopako, pa tepaju kao da su se pogodili u nadnicu; a on vika – tepajte me, tepajte, ali me utepajte na mrtvo mesto, jer ako preživim ja vas svi će ve potepam! I umre, siroma’, pre neku godinu, od onoliki ćutek i slon bi pandrknao.

-E to ti je – nastavlja ona „matora drtina“ – bila javna bezbednost. Ali, oni ni tad, kao ni sad, nisu bili tako ozbiljni, kao UDBA, tajna policija, oni što se samo cere, i pišu autobiografije, pod naslovom – „Dosije srbskog pravoslavnog doušnika“. E, negde posle rata, jedan od kumovi u udbu je bio i naš čovek, tu negde iz okolno turističko mesto, zvani Žika.

-I u turističko mesto ti uapse jednog lika, pod nekim nejasnim optužbama, ali ko te tad pitao za to, kao i sad? Doduše, on je bio popovsko dete, što bi mu sad bila olakšavna okolnost, jer se sve to pomešalo, crkva i udba, ma jedan ekumenizam. Ali, tad je bila otežavna. Majka mu, popadija, u fras! Ufati prvi voz, i pravo u Beograd, u Djušinu, središte udbe, kod onoga Žiku, zemu, šefa u udbu, da spasava dete. Stigne nekako tamo, da uđe – ja kod druga Žiku, obezbeđenje ispred zgradu se iscepi od smešku, i s automatsko oružje je napude – ti li be, tetke, kod druga Žiku, ajde begaj dok nisi zaglavila na Goli otok!

-Ona što će, de će, zakasa tu odma na neko stovarište ugalj. Sedne tu da rove, kad, evo ti je poslužiteljka iz udbu, pošla s onu kantu po ugalj, drug Žika i Mika nemoj da se skočanje. Ripne popadija – drugarice, da si mi po bogu sestra, pomagaj, sina mi ni krivog ni dužnog uapsiše, samo drug Žika mož’ da ga oslobodi! Pa i ti si majka, razumi me! Otud-odovud, ubedi onu ženicu, razmene džopke, popadija joj da zimski kaput, ova na nju radni mantil, popadija se malo namaže s ugljenu prašinu, onu kantu s ugalj u ruke, prođe si pored stražu u središte udbe, kao pored tursko groblje; niko je ni ne pogleda.

-I upada ti popadija direktno kod druga Žiku, ovaj diktira neku naredbu, ko će danas da najebe.

-Žiko!

-Popadijo! Odokle ti?! I kako bre?!

-Aman, Žiko, pomagaj! Uapsiše mi sina! Turaj kafu!