Tomiću “Simpo“ za jedan dolar

Pošto od strateškog partnera i privatizacije, očigledno, nema ništa a dobar deo Kompanije, na ovaj ili onaj način, ionako je već u vlasništvu Dragomira & familije, Tomić bi mogao, kao što nedavno reče, na ovaj način, ponovo da krene u osvajanje svetskog tržišta koje vapi za Simpovim prepoznatljivim nameštajem design by Edit, lično, uz Goranove mehanizme i garnirung od snajkine čokoladne galanterije. Ovoga puta, promene radi, za sopstvene pare

KOMUNISTI SU BILI BOLjI: Ovih dana, među Sorabima, u Vranju, kao i diljem nam drage otadžbine, jedna od promiskuitetnijih tema je izbor direktora javnih preduzeća. Na ovu farsičnu zabavu za pučanstvo ne treba trošiti mnogo reči mada me, priznajem, oduvek fascinirala ne toliko kadrovska politika vladajućih stranaka koliko bezobzirnost onih koji su spremni da se, bez ikakvog premišljanja, prihvate dužnosti sa kojima u prethodnim životima nisu imali ama baš nikakvih dodirnih tačaka. Po principu: jel” znaš da upravljaš vasionskim brodom – ne znam ali naučiću, nagledali smo se svega i svačega u prethodnih dvadesetak godina.

Otupeli od raznih svakodnevnih stupidarija, više i ne primećujemo ovaj gangrenozni fenomen, pa se i ne čudimo ili, ne daj bože, bunimo, što je advokat direktor JAT-a, vlasnik pečenjare rukovodi „Kolubarom“, estradni menadžer sređuje puteve, a masteri postaju ljudi koji svojevremeno nisu znali da nabroje tri dela Branislava Nušića.

U Srbiji, koja sve više podseća na psihijatrijsku ustanovu otvorenog tipa, to je sasvim normalno, kao i osećaj da je tako bilo oduvek. A, nije!

Početkom sedamdesetih, u Vranju je počela izgradnja, za one prilike, ogromne fabrike – Predionice i tkačnice koja je trebalo da uposli 1.000 ljudi. Vranjski komunisti su bili na ozbiljnim mukama. Manji problem je bio nedostatak industijskih radnika. U Komitetu su bili zabrinuti jer nisu imali rešenje za prvog čoveka onoga što će kasnije postati Pamučni kombinat Vranje, a potom Jumko. I koliko god nama to, iz ove perspektive, izgledalo nestvarno, nisu se odlučili za nekog domicilnog fabusovca, već su najpre, u fazi izgradnje, iz Prokuplja doveli inženjera Djorđa Naumovića a potom se dali u potragu za generalnim direktorom već formirane fabrike.

„Bili smo svesni da u Vranju nema odgovarajućih kadrova koji bi sa uspehom mogli da obavljaju poslove generalnog direktora.“

Ova rečenica Miloja Stošića, jednog od tadašnjih čelnika Saveza komunista, nagnala je opštinsko rukovodstvo da stupi u pregovore sa Brankom Golubovićem, u to vreme direktorom Tekstilnog kombinara „Raška“, u Novom Pazaru. „Operacija Golubović“ izvedena je u tajnosti, a sastanak je održan, zamislite, u manastiru Sopoćani. Branko Golubović je, bez uvijanja, postavio tri uslova: stan u Beogradu, odgovarajuću platu (105.000 ondašnjih dinara, dva puta više od predsednika opštine) i odrešene ruke u rukovođenju Kombinatom.

I da skratim priču. Opštinski komitet SKJ prihvatio je sve Golubovićeve uslove, a Pamučni kombinat je od 1963, kada je Golubović stigao u Vranje, do njegovog odlaska u penziju 1978. godine, bio jedna od najuspešnijih fabrika tekstila u ondašnjoj Jugoslaviji koja je hranila pola Vranja i okoline.

Kola legenda po kojoj Golubović nikada nogom nije kročio u Komitet, svetilište vranjskih komunista,  niti je dozvoljavao da mu se „drugovi“ petljaju u posao. To je ona treća stavka iz dogovora – „odrešene ruke“, a samoupravljanje je tumačio kao „ja sam upravljam“.

Onima koji nisu odmakli od jeftinog antikomunizma, sve ovo može zvučati kao apologetika Brozovog apsolutizma.

Prihvatajući i taj rizik, u sudaru sa turobnom stvarnošću, ne mogu da se ne prisetim jednog grafita na kome je pisalo: „komunisti su bili bolji“.

I, zaista, jesu li bili bolji?

ZA ŠAKU DOLARA: Ima tome možda i dvadesetak godina, na jednoj od tada uobičajenih konferencija za novinare, Dragan Tomić je, ničim izazvan, izrekao jednu polurečenicu koju je malo ko primetio:

„Svi smo mi učili od Branka Golubovića – kazao je tom prilikom Tomić i nastavio da govori o aktuelnim temama.

Nisam baš siguran koliko je Tomič naučio od legendarnog direktora Pamučnog kombinata ali, u svakom slučaju, poznavao je Golubovića i, prema legendama, dok je „Simpo“ bio samo malo veća stolarska radionica, nije propuštao priliku da strpljivo čeka ispred Brankove kancelarije. Po savet, a neki kažu i po pare.

Kako god, da se ipak vratimo u stvarnost.

Drage je ovih dana nervozan. Vrlo. Prošle subote držao je kolegijum u Beogradu. Tema – pisanje „Vranjskih“ i curenje važnih informacija iz Kompanije. Posle tri sata rasprave, nakon što je malo falilo da, nakon Ljubomira Ilkića, i Slađan Disić završi u ropotarnici  Simpove istorije, sastanak je završen zaključkom da su za sve krivi, ne generalni direktor, već – kompjuteri. Dragomir je mudro primetio da se ovakve stvari nisu nikad dešavale dok se sve radilo na pisaćim mašinama.

Ako neko misli da se šalim, vara se, kao i svi oni koji, zatvarajući oči pred Simpovim strmoglavim približavanjem samom ponoru, odbijaju da se suoče sa stvarnošću. A, ona nije ni malo ružičasta.

Slamka spasa, navodni dogovor sa Tomislavom Nikolićem i Aleksandrom Vučićem, propao je nakon posete jednog od Vučićevih savetnika za privredu ovalnom Dragomirovom kabinetu. Ne znam da li je dotični zaista izašao iz Simpove poslovne zgrade, kraj Železničke stanice u Beogradu, zgranut nebulozama kojima je bio permanentno izložen sve vreme dok je trajao Tomićev monolog, ali sasvim je sigurno da Simpo nije dobio državne garancije za toliko očekivani kredit. A, neki, jesu.

Ne bih da ponavljam ovde već elaborirane teze  o tome da Simpo svakim danom, u svakom pogledu, sve više tone. Nema svrhe, osim što, tvrde neki zlobnici, u poslednje vreme, posle svakog teksta u „Vranjskim“, radnici „Simpa“ dobiju neki deo od zaostalih zarada. Ne tražim procenat, ali ne možemo tako u večnost. Ni „Vranjske“ ni Tomić.

Zato bih predložio Vladi Srbije da povuče, čini mi se, jedini suvisli potez u ovom trenutku. Pošto od strateškog partnera i privatizacije očigledno nema ništa, mišljenja sam da je jedini spas Simpa da se Kompanija proda baš Dragomiru Tomiću i to za 1$ (slovima: jedanameričkidolar).

Mislim da nema mnogo potrebe obrazlagati svrsishodnost ove inicijative. Osim što je dobar deo sistema Simpa, na ovaj ili onaj način, ionako u vlasništvu Dragomira & familije, ovo bi bilo samo ozvaničenje faktičkog stanja ali i otvorena mogućnost da Tomić, bez ikakvih smetnji sa strane, konačno ostvari svoj san i, kao što nedavno reče, ponovo krene u osvajanje svetskog tržišta koje vapi za Simpovim prepoznatljivim nameštajem !!!design by!!! Edit, lično, uz Goranove mehanizme i garnirung od snajkine čokoladne galanterije. Ali, ovoga puta, promene radi, za sopstvene pare! Mukom stečene, doduše, radnika Simpa, ali šta je, tu je. Nema se više gde.

Tomiću bi, doduše, uz ovako velikodušnu ponudu moralo da se postavi i nekoliko uslova. Prvi, da ne sme da otpusti nijednog radnika. Drugi, te iste radnike mora redovno da plaća. I treći, koji bi mu možda i najteže pao, da zaboravi na državne pare i onu kasicu prasicu iz koje je godinama usisavao svaki dinar namenjen jugu Srbije.

E, sad, morao bi i Dragomir malo da se napregne. Iskreno verujem da je na onim računima po Švajcarskoj od ciglo 6.000.000 ostao koji franak. A, ako se nešto i potrošilo, radilo se svih ovih godina, pa se, biće, nešto i zaradilo. Kad se za Čumeta, onomad, na brzu brzinu našlo pet miliona evra, mogla bi i sad da se zavuče ruka u slamaricu. Valjda je nešto preteklo?

Dragomir bi mogao da računa i na pomoč ozbiljnih ljudi.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)