Fortuna iz Diseldorfa

Presudan je njegov odlazak kod brata Alije i povremeni rad po nemačkim vulaknizerskim radnjma. Tamo je naučio zanat, savladao novine koje je kasnije primenjivao u Vranju, video je nove mašine za vrhunski kvalitet, a i posao je bio lakši, nije se sve radilo ručno. Prvi je doneo u Vranje nove mašine iz Nemačke, a kvalitet urađenog posla na gumama i felnama bio je kao u Nemačkoj. Brzo se pročuo i od tada, 1985. godine pa do danas pred njegovom radnjom se čeka u redu

Danas u Vranju ima puno vulkanizera, ali svi će vam reći: “Jedan je Neša”! Neša Ajetović (52), primer je kako se upornim radom, usavršavanjem, praćenjem modernih tendencija u poslu, ulaganjem svakog zarađenog dinara u nove, najbolje mašine, stiže do ispunjenja obećanja ocu Ramizu – da će od kovača postati vulkanizer i poznati poslovni čovek.

Poseduje radnju u jednoj od centralnih vranjskih ulica, gde su mu kuća, prodavnica auto guma i poslovni prostor; potom još jedan lokal u glavnoj ulici, i još puno toga što ga svrstava u najuspešnije zanatlije i privatnike u Vranju i Pčinjskom okrugu.

– U najboljim sam godinama i tek želim da stvaram, unapređujem posao sa sinovima Mikijem i Sašom. Ipak, sinovi i ćerka koji su oformili porodice i sedmoro mojih unučića su moje najveće bogatstvo. Kod nas je tradicija da je porodica svetinja, da jedno drugo ispomažemo, jer su nas tako učili otac Ramiz i majka Mira. Zahvaljući tome opstajemo, iako smo mnogoljudna familija. Kad je najpotrebnije, a čovek ima uspone i padove,  uvek se nađe neko iz familije da pomogne na pravi način. To nas čini jakim i složnim – počinje priču Neša, najpoznatiji vulkanizer i prodavac auto guma u Pčinjskom okrugu. 

RAMIZOVA KOLICA

Istorija zanatlijske porodice Ajetović počinje kad je kovač Ramiz sa suprugom Mirom došao u Vranje, davne 1945. godine iz Preševa i skarsio se u trošnoj kući u ulici preko puta Monopola u zanalijskoj vranjskoj četvrti, u kraju zvanom Tekija.

– Kuća je bila stara, iz turskog vremena, u prednjem delu je bila kovačnica, a u zadnjem soba gde smo živeli. Izuzetno dobro su nas prihvatili Vranjanci, a posebno očevi prijatelji zanatlije. Bio je to više nego drugarski odnos. Stanko, kolar po zanimanju, pobratim je našem najstarijem bratu Aci. Otac je sa majkom izrodio šestoricu sinova: Acu, koji je mlad umro, Lili (63. godište), Aliju (57.) i Veliju (57.), Selvera (48) i mene. Svi smo radili u radnji i svi bili kovači.

Iako je dobro učio i završio Gimnaziju, Neša je slobodno vreme provodio u radnji, jer kod oca Ramiza nije bilo “lezi hlebu da te jedem”.

– Otac je za kratko vreme postao miljenik Vranjanaca, ali i ljudi sa sela jer se pročuo kvalitetom i poštenjem. Sekire, motike, drljače, sejačice, kolica i sve što kovač može da napravi u ovom kraju imalo je Razmizov žig. Iako sam uspeo u životu, doživeo da me ljudi cene širom Srbije, pa i precenjuju kao vulkanizera i privatnika, nema većeg zadovoljstva kada mi neko od starijih mušterija kaže: “Nikad više neće biti tako kvalitetnih ručnih kolica kao Ramizovih” ili “Još uvek mi traju Ramizova kolica, ima više od 30 godina”. On nas je svemu naučio. Pre svega, radu, poštenju i privrženosti  porodici, gradu i državi Srbiji – ističe Neša.

Od šestorice braće, kovača, dvojica su napustili taj težak i mukotrpan posao. Najstariji Aca bio je bubnjar u lokalnom orkestru, ali se razboleo i umro. Potom, Alija, koji je rešio da sreću okuša u Nemačkoj kao radnik. Otac i majka su ga ispratili sa blagoslovom i ostao je u Dizeldorfu punih 40 godina.

– Nas četvorica smo ostali sa ocem u radnji. Odlazak Alije u Nemačku pokazao se kao pun pogodak, za celu porodicu. Otac je do kraja ostao kovač, a nas četvorica smo počeli da se bavimo vulaknizerskim zanatom. Pored nas je bio najbolji vranjski vulaknizer u to vreme Stojan Jović, od koga smo imali šta da nučimo. Prvi sam izašao iz radnje i otvorio svoju na današnjem mestu, u ulici Bore Stankovića, u užem centru grada. Počeo sam da radim sa suprugom Nazlijom, deca su bila mala. Bio je to težak period za nas, ali morali smo da se osamostalimo. Shvatio sam da Vranjanci počinju da masovno kupuju automobile i da je vulaknizerski zanat budućnost. Zato sam ostavio kovački – kaže Neša.

Presudan je njegov odlazak kod brata Alije i povremeni rad po nemačkim vulaknizerskim radnjma. Tamo je naučio zanat, savladao novine koje je kasnije primenjivao u Vranju, video je nove mašine za vrhunski kvalitet, a i posao je bio lakši, nije se sve radilo ručno. Prvi je doneo u Vranje nove mašine iz Nemačke, a kvalitet urađenog posla na gumama i felnama bio je kao u Nemačkoj. Brzo se pročuo i od tada, 1985. godine pa do danas pred njegovom radnjom se čeka u redu.

– Radeći kao vulkanizer shvatio sam i da je nabavka i prodaja guma za sve vrste automobila budućnost mojih novih prihoda koji će omogućiti i deci sigurniju budućnost. Stariji Miki se školovao, završio višu školu, ali ostao je u radnji, kao i mlađi Saša, jer posao ide dobro, a kad je tako onda se ne napušta ono što omogućuje zaradu i sigurnost, posebno u današnjim teškim ekonomskim vremenima – priča Neša.

NEMA LAŽI, NEMA PREVARE

Možete ga videti u radnji, u prodavnici, u magacinu, za kompjuterom gde prati sve novine iz svog posla i trgovine. Stalno je na telefonskoj vezi, sa mušterijama, ali i dobavljačima, kupcima. Znaju ga širom Srbije, veliki je prijatelj sa mnogim privatnicima iz Beograda, Kragujevca, iz cele Srbije i regiona.

– Kao u vulakanizerskom zanatu, tako i u trgovini, morate da izgradite ime koje će se poštovati. Posao kojim se bavim sa dvojicom sinova ne trpi nikakvu prevaru, laž, već preciznosat, čvrst dogovor, ispunjenje rokova… Zato uvek imamo posla, stekli smo puno prijatelja na koje možemo da se oslonimo, ali i oni na nas. Imamo solidne automobile, motore, kuće smo sredili po svom ukusu, sva trojica u kući imamo dvosobne stanove, tu smo svi na okupu. Zajedno jedemo, dogovaramo se, a Nazlija je stub kuće. Idemo na letovanja svake godine, radimo puno, ali damo oduška kad smo na odmoru – ističe Neša.

Živi u slozi sa svojom braćom; dvojica su takođe vulkanizeri, Lili i Selver koji imaju zajedničku radnju. Velija je takođe imao svoju radnju u Gornjoj čaršiji, a sad kod kuće. Iako ozbiljnije bolestan, ne napušta posao.