-Sedi Demiran, pije pivo, gajba mu se prazni brzinom svetlosti. Flašu kako otvori, samo je navali, ono učini „klap“, za dve nanosekunde tekućina promeni mesto boravišta – iz staklo, u mešinu. Nešto uilan, zabrinut, malko pije, pa malko peva tužne romske pesme – „nani nani“ i „kaj sem devla čororo“. Njegova zakonita, radi si redovne, svakodnevne rabote po kuću; malko mete, malko nadgleda ručak, malko tepa njini dvanaes deca, malko se svađa s komšike. Naizgled, svakodnevica. Ali, Demiran pao u tešak dert, pa se ona zabrine.
-Rujdo! – čepati se otud Demiran – Rujdo mori! Dža ki prodavnica, kupinđum mi pana jek gajbu pivo! Piiraveloo Milee somootsko kaputoo…
-Če idem Demo, če trknem, ama, isi li tarja za pana jek gajba? Aman, božju kišu popi, sitku imaš li?! I što ti je, bolan li si, ako si bolan kod doktora bre, ili na Cigansko groblje!
-Eee, moja Rujdo… Beše ja kod doktora, vrtinđavle me, sukinđavle me, tura me na neki aparati, sla me kod one krvopije u laboratoriju, da davam krv i močku, posle gleda oni rezultati, i vrti s glavu, sve vika mhmm, mhmm…
-Pa što ti reče?
-Pa reče… aaa, daje, aaa devla… reče – ti si, Demirane, kako ja po ovo rezultati vidim, mrtav čovek, mulo!
-Kako mulo?! – ispameti se Rujda – kako mulo, a nemaš još ni tries godine? Kad smo se ono uzeli? Ti si imao četrnaes, a ja nepune dvanaes godine! I kako mulo? Što ti reče za dina… diza… digajnozu? Od što mulo?
-Pa kaže, če umrem od spajanje organi.
-Što mu to znači, vaker?
-Ne znam što mu znači, ali kaže, spojili mi se organi, jetra, crn džiger mi otišo u čindo! Kameeraav, kameeraav…
***
-Ostavio bi cigare, ali to nije to – priča jedan guzonja, menadžer, sad je to moderno, tako sad zovu one desperadose, direktore. Diša u jednu firmu, to mu je valjda deseta, jubilarna, i u svaku je bio direktor; je’mput direktor, uvek direktor. I sve deset su propale, ali on si je isto tolko stranke promenio, kako jedna propadne na izbori, kao muda kroz cepene gaće, on se učlani u onu što je pobedila, i dajma si je direktor.
-I kažem ti – priča guzonja – ostavio bi ja cigare, to je bar lako, ostavljao sam ih do sad jedno dvaes puta. Kad sam mogo tolke stranke da ostavim, pa mogu i cigare. Ali, kažem ti, nije u tome problem. Ja si se učlanim u stranku što dođe na vlas’, ali ne iščlanjujem se iz one prethodne stranke, evo ti, pun buđelar s članske karte, i sve važeće. Što znaš na sledeći izbori što će bude. Pa tako i cigare – ostaviš, pa opet propušiš, i sve tako. I jedno da ti kažem, pokojni deda što me učio, kad sam prvi put ostavljao cigare – slušaj sinko: ko je pušio pa ostavio, pa će propuši; ko je pio pa odreko, pa će propije; ali, ko je onodio, pa ostavio, taj više nikad neće onodi!
-I tako, pre neko vreme sasuka me nekakva kašljica, po cel dan i noć rikam po kuću, krov odripa od onaj kašalj, žena i deca počnaše da me zovu „riklja“. Aj be rikljo, idi na sokak pa rikaj, bubne opne nam icepi, sve po kuću upljuva i ogloti! Ne mož’ ni „farmu“ koncentrisano da pratimo od tvoje rikanje! M’rš nadvor! Ja tamo, i komšije su nekolko puta zvale komunalnu policiju, zbog zvučno i vazdušno zagađenje.
-Vidim ja, teo ne teo, će mora kod doktora, plućnoga. Odem u plućnu bolnicu, preko vezu, ja li, menadžer, će čekam na red s oni tuberkolozni, ponesem kilo viski od sedam deci, balantine, opravim se kod onoga plućnoga docu. I lepo me primi onaj sveti vrač, kako mu imeše, Cuce Mase ili Kuze Damnjan, dzucnasmo kod njega u ofis, popismo viski, pa još po jedan, aj će me pregleda.
-I prvo što me pita – menadžere, pušite li? Što te tebe, doktore, uz dužno poštovanje, zabole patašonka dal ja pušim il ne pušim? Pa moram, kaže, da znam, da stvorim kliničku sliku, možda, menadžere, to sve rikanje cigare izazivaju, zakukaš se od onaj katran, a ono negde mora da otkuka, pa onda rikaš.
-Doco, močam ti se ja na diplomu plućnoga lekara. Pa znaš li be ti s koga imaš rabotu, ja sam menadžer, ej bre, pa ti li misliš da ja kao ona moja gologuzija, moji radnici iz firmu, kupujem duvan na pijac, i pijem rakije gomnaruše, dvestapedeset dinara kilo?! Kad ti kažem da nije od duvan, nije od duvan! Ja pušim dve i po pakle dnevno, ali „malboro“, orginal, pa sve pevam – aaaj mastika maastika, aaaj cigarete maliboro!
-Čekaj, menadžere, ti valjda ne znaš bolje od mene, doktora, pa ja sam bre sedamnaes godine studirao, plus specijalizacija, ispeko sam zanat, a ne kao ovi ćukavci što za pet-šes godine završe medicinu! I zato ti kažem – odma ostavljaj cigare, samo pročitaj na one pakle što piše, kakve boleštine one izazivaju. I impotenciju! E to kad sam pročitao, posle tries godine sam zajebo cigare, sad ih kupujem na komšiju, ali samo one pakle de piše „impotencija“.
-Ama doktore, nemaš si ti pojma, kako od „malboro“ mož se dobije kašljica? Al ajde, da te poslušam, će pređem na „sobranije“. I fala ti što me izleči, pa moja baba više znaje od plućne rabote nego ti! Eto, onomad kad sam ostavljao cigare, nane sedi pored šporet, jedna cigara joj gori u pikslu, drugu puši, a treću zadenala iza uvo. A ima devedeset godine! I ja kad joj saopšti da će ostavim duvan, ona vrti s glavu – vodi račun, sinko. I ćunku kad čistiš, nemoj da je čistiš da se sija kao pasji muda, onda uvek negde propušti čur; nego, ostavi malko garež u njuma, onako, kao kaplamu!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.