Majka mi i žena, u koteljak!

-Pođu ti dva pajtaša u drva, oni iz prošli broj, što će imaju drva za juli, ali za avgust će mora da se dotrupi. Sirovo li je, nije li, nema veze, pored suvo i sirovo će gori, a i slunce začas ima da ih osuši, dok si reko „ov’s“. Napune ranac, kako gospod zapoveda – tu i propeć, i slaninka, i neka vešaljka što je pretekla od zimus, i sirenje, i patlidžančiki, i dve-tri kromitke, i džinčiki. I obligatno, kilo i po ljuta, sindžirli, u plastičnu flašu od „bikolu“, i bojler pivo za posle krkanje, da se podrigne.

-Upale traktor, stignu u zabel, e, aj prvo da se prekrstimo, za srećnu rabotu, spasi bog pobratime, na spasenije pobratime, gl gl, daj raščetvrti ga ovo patlidžanče, da zamezimo. Daj sol. Nemam be ja sol, ne li reče ti će poneseš? Kako be, jel se dogovorismo ti da poneseš sol? Ama, nemoj da me ulaviš, znaje se ko što nosi, ne li si ti dajma bio zadužen za sol? Ovaj ti si, onaj ti si, za ovoličko pa da dođe do bratoubilački rat, sreća naiđe šumar, iz torbicu im dade jedno fišeče sol, od njegov tain.

-A vi u drva li pođoste, pita šumar, kao onako uzgred. U drva, u drva. Ovaaj, a dozvolu imate li za seču? Paa, mii… kako da ti kažemo… nego, će popiješ li ti nešto? Pa da popijem… ma, ne mi je ni do pijenje u ovu nebitnicu, sin na fakultet, ćerka se za neki dan odava, a odakle be? Pa ja štampam li pare? Ovamo mavaš šumokradice, će te utepa neki, akaš se po planinčine, baraviš s mečke i kurjaci, firma ne dava pare… nego, što ono pita? A, seti se – imate li vi dozvolu za seču?

-Pa znaš kako – pošli smo na brzaka, za avgust neće imamo drva, pa ne stignasmo da izvadimo dozvolu, a i činovnik na odmor u Španiju; nego, evo ti na tebe dvaes evra, pa ti si tamo s tvoji u šumsko završi za dozvolu. Biva li? Biva.

-I tako ti oni upale motorku, rrmm rrmm, pa od buku do buku frrpp frrpp, dok ne naberu za jedan traktor; pobratime, dosta će je za avgust, za septembar opet će dođemo. Nego, to će ložimo, a sad malka i mi da se založimo.

-Trk do ranac, kad tamo, katastrofa! Katerice nanjušile onaj provijant, pa dok su pobratimi baravili zdrva, sve ono jedenje raznele, što ostalo, i to zagrizeno, glota, pa i ranac progrizale. Pobratimi ovako za glavu; što će zajedemo, a u mešine zavija kao zaljubljene mačke. I što, klasika – katerice antialkoholičari, jebi ga, ekologija, pa proture sve odnele od jedenje, a pijenje ostavile. E vidiš, zato ti je čovek homo sapiens, i po to se razlikuje od ostalu živinu; lepo si vika stara vranjska poslovica – „jedenje je uala, pijenje drži čoveka“.

-Pa mi s pobre mojega udri po onu rakiju, onako na suvo, bez meze, i ja se razrova, seti se na pokojnoga tatka mi. Prvi put kad sam se nadrvio, u četrnaes godine, dolazim doma, povraćam, zbogom dupe odo ja na usta, on mi drži glavu, dok se ja ne isporeva, počna već ono žutozeleno da iskača iz žljučku, tate donese bokal rasonicu, i kaže mi – dobro, sinko, počeo si da odrastaš, i tate je tako u svoje vreme. Ali, gledam te što povraćaš, i sve u tečnom agregatnom stanju, nema ništo cvrsto. Pa tato, reko, udarismo na neku rakiju, presnu, neukrtenu, utepa dušu u nas. A meziste li nešto? Ma jok. Lelkee, kad otpasa kaiš, pa kad me zam’zga, puca guzica kao haubica. Pa dobro, zašto me tepaš, ne li reče da si i ti ovo radio? E pa, kaže, ne tepam te što si pio, nego što nisi mezio!

-I tako ti mi utepamo ono kilo i po bikolu, pa se betoniramo s bojler pivo. Armirani. I tako vozimo onaj traktor zdrva iz planinu, kad, saobraćajni policajac, kešolovac, načeka nas na krivinu. Manda s ono trkalce „stop“. Stanemo mi, dobar dan, dobar dan, isprave molim. Gleda vozačku i saobraćajnu, mhm mhm, dobro, kaže, momci, ovo je u redu; a od pića nešto, ima li? Nema brate, ovoga nam krsta, sve popismo u drva!

-I kad te oće, oće te. Šumar uzede dvaes evra, saobraćajac dvaes evra, katerice izedoše naše jedenje, mrtav gladan doodim doma, ostrugala me ona rakija i pivo, kad, umesto toploga doma, što zateknem? Kosobojište! Majka mi i žena mi u koteljak, što ćeš, srpska rabota, snaja i svekrva. Bože ljudi, ja sam kafanski čovek, svašta sam u moj vek video, i svašta se naslušao, ali onakvi galatni izrazi nema ni u Tarantinovi filmovi. Fatiše se za kotrulji, ja kao plavi šljem između nji, ne mogu da ih razvadim.

-Majka mi postara, počna da gubi od snaju u drugu rundu, pa istrča po kopač. Ali, naleti na kučku, ona si lega i zeva, pa je nagazi na rep. Kučka zaurla, ripna, pa majku mi za nogu, počna da cepi. Od koga pre da gu branim, od kučku ili od ženu, ona grabnala mašu, pa trči po majku mi! I gleda što se tamo dešava, onaj masakr, pa vika – „ska! ska! drž’ gu! E pa, mamo, neje kučka snaja, pa svašta da trpi“!