Deca sanjaju vruć hleb

,

– Tato, a televizor kad ćemo da kupimo? – upada mali Miloš.
Branislav briše graške znoja koje mu naglo probijaju čelo

Do planinskog sela Smiljević, 22 kilometara udaljenog od Vranja, a posebno do doma Branislava (50) i Sunčice (42) Stamenković i njihovo petoro dece: Srđana (22), Stefana (18), Slađane (14), Milice (13) i Miloša (9) stiže se s mukom. Put je zemljan, izrovan, krivudav i završva se kod seoske crkve Svete Petke, gde parikarmo dotrajali auto. Do kuće Stamenkovića ide se putanjom naniže kroz šumu, pa se izlazi na proplanke obrasle neokošenom travom i drvećem, pa na kraju uzbdo.

ZAŠTO, ZAŠTO…?

Vodi nas omalen, četvrtast čovek, plećat i snažan, kosi kratkim, zdepastim nogama visoku travu ispred nas i pazi na zmije kojih ima na svakom koraku. Bez njegove pomoći teško da bismo pronašli  naherenu stogodišnju kuću na vrh jednog visa, uklaesnu među stenama i kamenjem.

Dočekuje nas najmlađi, Miloš, musav u licu, sa pocepanim trenerkama na više mesta i patikama koje samo što se ne paspadnu. Veseo je, raduje se kolačima koje nosimo, trči ispred nas da obavesti majku, brata i sestre.

– Svi su tu, osim Stefana, morao je da ode kod druga da mu pomogne u radu. Nije baš dobrog zdravlja, ali ne radi teške poslove. Barem će on danas biti sit, tamo će jesti, a to je kod nas retkost – uzdiše Branko.

Ako je za utehu, a nije, Branko ističe da su svi u kući makar zdravi:

– Zdrav sam, supruga takođe, sin Srđan i on, a devojčice isto mogu da odrade neke poslove. Znate li šta me čudi i šta mi noću baca oči na plafon, pa do zore ne mogu da zaspim: Zašto ne možemo da se prehranimo, više ne tražimo, da imamo kuću, bilo kakvu, ali da je čvrsta, a ne kao ova koja će jednog dana žive da nas zatrpa? Jednostavno, pitam se, zašto ne mogu pored snage i bistre pameti da zaradim para za hleb deci, novu odeću, obuću, da školujem neko ako hoće?. Zašto ne mogu ni poljoprivredu da radim, kako to da mi u nasleđe ostade kamen za pod glavu? Svud okolo pevaju ptice kada je lepo vreme  kad je loše, samo, čini nam se, da kod nas plaču. Zašto? – očajava Branko.

A, kako i ne bi! Nasledio je od oca i predaka više od 100 godina staru kućicu pletenicu na brdu među stenama, malo zemlje, oko 100 kvadrata ispod kuće i ništa drugo. Livada napuštenih, neokošenioh, koliko hoćeš, pa odlazi kosi ručno, doteruju mu komšije seno, a on im za uslugu to odrađuje.

– Krvavo smo radili sa ženom da bismo stekli dve krave, da imamo jednu svinju i desetak kokošaka. To je sve. Nemamo nikavu mašinu, ni ručna kolica, samo kopače i motike. Da nisu krave, svi bismo se obesili na prvu divlju krušku, pa neka nas slikaju za Beograd, za glavešine naše. Krave su othranile mlekom decu, a tele koje imamo kada ga prodamo vrati nam dugove u prodavnicama u susednom Vlasu. Uzimamo samo brašno jer trošimo po 50 kile mesečno, pasulja kod ljudi, malo krme za svinju… Daju nam, znaju kad prodamo tele vratimo sve dugove – uzdiše Branislav.

– Tato, a televizor kad ćemo da kupimo? – upada, odjednom, mali Miloš.

Branislav briše graške znoja koje mu naglo probijaju čelo, suza je za i gorštaka sramota, miluje ga po kosi…

– Kupićeš ti, sine, ako tata ne može. Tebe, Bog nije uročio, milo si dete, ti, milo… – cedi reči Branislav.

Kuća raspucala, izleteo negde kamen, letva, greda…  Krov u talasima, nema svih crepova, gde nema tu je lesonit i lim. Unutra, jedna veća soba, jedna manja i tesan hodnik. Svuda se vide tragovi skorašnjih kiša. Kada padaju unose se limene kante, prosipaju dok ne prođe. 

U manjoj sobi šporet, založen, od toplote se ne ulazi. Ima jedan gvozdeni krevet gde uveče spavaju Jasmina i Milica. Polovina sobe je natrpana odećom, svako zna u kom delu je čija. Sve je staro, pocepano, izbledelo… U uglu lesonit, kad krene kiša, stvari se pomeraju, nastaje gužva, nose se u dtugu sobu, pa se kasnije vraćaju.

Suzana, omlaena, zbita žena koja se za Branislava udala iz planinskog sela Babina Poljana iiznad Vranjske Banje, vadi iz rerne tepsju sa ispečenim ovećim hlebom. Miris testa para nozdrve, deca se tiskaju oko šporeta, čekaju da se ohladi se, vidi im se osmeh, radost na licu. To će im danas biti jedino za ručak, drugo nemaju, ima malo krompira za večeru, mora da se raspodeli da stomak ne zavija.

Srđan oseća sparinu u vazduhu, bićže popodne provable oblaka, a pre toga krenuće do obližnje šume, pojavili se vrganji. Ubraće, za njih da pojedu, moraće da krene na vreme da ga grmljavine ne uhavte u šumu.

Sunčica i Branislav nas uvode u oveću sobu, okrečenu jer bila je skoro slava

– To je šta vidite, imamo ta dva kreveta, tu spavamo u jednom ja, Branislav i Miloš, u drugom Srđan i Stefan, a u sobici gde je šporet  Jasmina i Milica. To je leti, a zimi, u ovu oveću sobu unesemo šporet, postavimo i taj treći krevet, u jednom ćošku  naše stvari u drugom dečje i tu smo svi. Tu spavamo, sedimo, jedemo, deca uče. Nemamo radio niti televizor, nemamo nijednu mašinu, onu za pranje, frižider, zamrzicač, nemamo ni peglu, ništa! Pobogu, ljudi, nemamo dinar u džepu, sve što kulakom zaradimo potrošimo na brašno i nešto hrane.

NEMA NAS NA SPISKU ŽIVIH

Deca idu u susedno Vlase u školu, treba da se obuku, snalazimo se, daju ljudi, a onda perem dok se ne skroz ne pocepa – priča Sunčica i ne veruje bilo kavoj pomoći.

– Mi ne primamo socijalnu pomoć, zašto? Stvarno zašto, nema li nas u spisak živih, naša deca nisu li bitna za ovu državu, a sutra da zatreba dobošar prvi će da dođe i uruči poziv da je brane?! – dopunjuje Branko..

Nemaju sredstva za higijenu, kupaju se, peru ruke, odeću, sve svinjskim domaćim sapunom.

Nemaju VC, napravili su nešto nalik tome, iskovan od bagremovih grana, ali nemaju da ga pokriju i zaštite sa strane. Stamenkovići imaju samo 2.500 dinara dečjeg dodatka za Miloša, jer Jasmina je završila 8. razred i njoj više ne pripada.

Tužna je njihova životna priča kojo kao da krajajoj nema. Žele da rade, da žive… Zdravi, ponosni što žive u Smiljeviću.

Ostavljamo ih sa nadom da sutra neće biti gladni, da će imati para da vrate dugove, oko 20.000 dinara trenutno, da će kupiti dovoljno brašna, da će u nevelikoj baštici roditi krompira, malo luka, parike i kupusa, koliko za njih. Oni žive sa nadom, da posle lošeg mora da dođe dobro, da će se to desiti njihovoj deci.