BAKSUZ

Nole izgubio u Vimbldonu, Britanac uzeo trofej posle sedamdeset i kusur godina! Kao da su neki mediji urekli „prvog reketa sveta“. Ne, nisam sujeveran, ali mi se nešto tako javlja. Ili ga je neko izbaksuzirao?!

Ajdemo redom. Ne samo vezano za najprestižniji teniski turnir, neki srpski mediji kao da se utrkuju u banalizovanju lika i dela Novaka Djokovića. Sve je to otišlo daleko toliko da prosečan „ljubitelju belog sporta“ ne sme da otvori frižider ili šporet, sve u strahu da se otuda, ni kriv ni dužan, ne pojavi Novak. U tome posebno prednjače jedne dnevne novine i jedan kolega koji obično na TV prenosi njegove mečeve.

Primera koliko ti volja. U izveštaju o boravku košarkaša Dereka Rouza u Beogradu, sudeći prema naslovu u tim novinama, ispalo je da je čovek zapucao čak iz SAD da bi rekao kako su on i Nole slični i kako bi voleo da ga upozna kad ponovo dođe u Srbiju. Ali, nije to ništa: setimo se samo kako Marej, Nadal i Federer  pune gaće i pre početka nekog turnira, pa udvoričkih reportaža o tome kako Nole zabavlja i zasmejava publiku, organizuje humanitarne večere, kako svetska elita žudi da ga upozna, kako je na turnirima glavna meta novinara, pa onda Nole na večeri u onom restoranu, Novak na masaži posle meča, Noletova tajna brzog oporavka, Noletovo veliko srce… Matori cinik kakav sam, očekujem da kolege prevaziđu sebe pa da me konačno oduševe naslovom u stilu Novak sinoć prdnuo oko ponoći i otišao na počinak sa svojom Jelenom! Dobro, očekivao sam i da familija Djoković, ako ne posini, a ono makar kupi stan i dobar auto onom kolegi koji jednom umalo nije presvisnuo od sreće posle nekog Noletovog trijumfa, i to uživo, ali se to nije desilo. Mislim, stan i kola!

Ne verujem da je Noletu potrebno ovakvo udvorišto i sumnjam da mu, kao pametnom momku, sve ovo prija.

Sad, ne znam da li mu je prijalo prisustvo jednog uglednog državnika u loži na Vimbldonu. Sudeći prema rezultatu finala – ne naročito. Društvene mreže ovih su dana pune komentara koje se svode na jezgrovito „baksuz“ ispod slike na kojoj, sa onom kamenom facom, naš predsednik, u društvu nekih belosvetskih baja, posmatra finale. Po onoj fotki reklo bi se da ni Tomekova babastrina nije dan mogla da zamisli bez čaja u pet, a on odrstao na jagodama sa šlagom. Ovo je, naravno, šala. Da me se pogrešno ne shvati, Vimbldon nije lepo stajano ni bivšem predsedniku, a posebno je bilo komično kurcobecanje na teniskim turnirima onog malog u Ujedinjenim nacijama, ali Toma je na onoj fotki delovao kao čir na nezgodnom mestu, a lično verujem da se tokom meča tako i osećao – nelagodno. Ništa lično, ali čini mi se da je prirodno okruženje našeg predsednika neko takmičenje u klisu, natezanju konopca ili bacanju kamena s ramena. Njegov teren su, ipak, Guča, kosidba na Rajcu, slaninijade i ini sabori sa pripadajućim svadbarskim kupusom, koji su, uostalom, esencija ovog naroda. U loži Vimbldona kao da je bio u tuđim cipelama, ako razumete?! Sad, ako je u Zagrebu mogao da ruča sa Atifete Jahjagom, predsednicom – jel’te – privremenih institucija na Kosovu i Metohiji, možda mu je bilo dobro i u londonskom predgrađu. Čarls Darvin je odavno utvrdio pravila evolucije – kratak je put od Šešeljevog četničkog vojvode do Vimbldonske lože i društva Džerarda Batlera, holivudske zvezde.