To je tako stihijski išlo, bez učešća stručne javnosti, bez javne rasprave, i dobili smo ovo što je danas na snazi – „kombi turizam“, premeštaje sudija i tužilaca u druge gradove, i do dan danas nije utvrđeno koliko to košta – troškovi putovanja, smeštaja, odvojen život… a papreno košta poreske obveznike; pri tome, evidentne zloupotrebe koje su se tada pojavile, još nisu razjašnjene
Od 5. maja tekuće godine, kao vršilac funkcije, na čelu Višeg suda u Vranju ponovo je, posle tri godine, Dragan Stefanović. On je inače, bio jedna od „žrtava“ osporene reforme pravosuđa, izvršene krajem 2009, i u paketu sa još 837 sudija u Srbiji praktično ostao bez posla. O te tri „paklene“ godine, Dragan Stefanović danas govori sa gorčinom, ali bez zlonamernosti. Justicija jeste bila spora, ali po definiciji ipak dostižna.
REFORMA: Tokom 2009 – počinje Stefanović – reforma se spremala, i znalo se da će biti nekih promena. U julu je objavljen opšti oglas za sva sudijska mesta u Srbiji. Takođe, znalo se da će biti i nova organizacija sudova. Ja sam tada bio predsednik tadašnjeg Okružnog suda u Vranju, ali nisam konkurisao za to mesto, već za sudiju u Višem sudu u Vranju i Apelacionom sudu u Nišu.
-U Beogradu je, u „Sava centru“, počela javna rasprava na kojoj nisu bile predviđene sudske jedinice (sada važeća mreža); bili su prisutni i predsednik Tadić, ministarka pravde Snežana Malović, predsednica Ustavnog suda Bosa Nenadić, predsednica Vrhovnog suda Vida Petrović Škero, svi predsednici sudova, mediji… I odjednom, usred rasprave, telefoni počinju da zvone neprekidno; dobijamo poruke da je na sajtu Ministarstva pravde već objavljena nova verzija Predloga Zakona o teritorijalnoj organizaciji sudova. Znači, u trenutku dok se rasprava odvijala, Vlada je već sutradan predlog usvojila, i dostavila Skupštini na usvajanje, što je, naravno, ekspresno urađeno.
-To je tako stihijski išlo, bez učešća stručne javnosti, bez javne rasprave, i dobili smo ovo što je danas na snazi – „kombi turizam“, premeštaje sudija i tužilaca u druge gradove, i do dan danas nije utvrđeno koliko to košta – troškovi putovanja, smeštaja, odvojen život… a papreno košta poreske obveznike. Pri tome, evidentne zloupotrebe koje su se tada pojavile, još nisu razjašnjene.
„CUNAMI“: Ni u snu – nastavlja Stefanović – nisam mogao da pretpostavim da ću i ja biti zahvaćen tim „cunamijem“. Bio sam potpuno relaksiran, neopterećen ničim, kao predsednik suda, po statistici, postizao sam sasvim dobre rezultate, bili smo uvek u „gornjem delu tabele“, oko desetog mesta od 25 okružnih sudova u Srbiji. A onda, 17. decembra 2009, nastupa šok! Saopštena je odluka po kojoj od nas desetoro iz suda, troje nije izabrano, među njima i ja. U prvom naletu, izabrano je petoro za Apelacioni sud i dvoje za Viši sud; a ovamo se tvrdi da sud nije efikasno radio! A samo mesec dana pre udara, mene je tadašnja predsednica Vrhovnog suda Srbije postavila za v.d. predsednika Okružnog suda u Vranju.
-Onda nastupa ovaj šok; što je još gore, niko nije dobio nikakvu odluku, niti obrazloženje kako i zbog čega je 837 sudija u Srbiji ostalo bez posla. I tek na intervenciju Društva sudija i zaštitnika građana, dobio sam odluku 27. januara 2010, o prestanku moje sudijske dužnosti. U obrazloženju se samo citiraju zakonske odredbe, a nijedan konkretan razlog zbog čega nisam izabran.
-To je značilo da je 837 ljudi ostalo na ulici, bez ijedne reči objašnjenja – zašto? Dolazilo je do ličnih i porodičnih tragedija, zdravstvenih problema, čak je neizabrani predsednik Okružnog suda u Negotinu izvršio samoubistvo! Ne kažem ja da su svi koji nisu izabrani trebali da budu, ali ne na ovakav način – bez objašnjenja, bez obrazloženja, što je udar na Ustav i pravni sistem zemlje.
ODBRANA: Šta sam mogao da preduzmem u takvoj situaciji? Kao i sve ostale kolege, išao sam proceduralnim putem – prvo smo podneli ustavnu žalbu, pa žalbu Ustavnom sudu. U međuvremenu, došlo je do izmene zakona, pa su oni tu našu žalbu preimenovali u prigovor, i ovlastili Visoki savet sudstva da o tome odlučuje u postupku revizije. Znači, kadija te tuži, kadija ti sudi.
-Pred komisijom VSS bio sam 25. oktobra 2011, a odluku sam dobio tek 11. jula 2012, i to da se moj prigovor odbija, i pored predloga komisije da se usvoji. U međuvremenu, pažljivo sam pratio internet, medije, brinuo. Odluka je objavljena na sajtu VSS 14. maja 2012, i te noći završio sam na Neurološkom odeljenju Zdravstvenog centra u Vranju, što je bila direktna posledica svega što mi se do tada izdešavalo.
-Da nije bilo podrške porodice i pravih prijatelja i kolega, i Vlasine, ne znam kako bih to pregurao. Vlasina je odigrala vrlo važnu ulogu u održanju mog fizičkog i mentalnog zdravlja; to druženje sa pravim prijateljima, šetnje po planini… čovek koji to nije doživeo ne zna koliko u takvim situacijama znači samo jedan telefonski poziv.
SEIR: Čaršija je – seća se Stefanović – tada počela da seiri, pogoto oni koji nisu bili zadovoljni nekim mojim ranijim odlukama. Doživeo sam da me kriminalci vređaju na ulici, pa čak i fizički nasrću. A ono što je možda još više bolelo, bili su komentari kolega koji su izabrani – „dobili su to što su zaslužili“, „struka je najzad pobedila“, nazivali su nas „ispušenim muštiklama“. Za te tri godine nisam ušao u sud, a svaki dan tu prolazim. Sretao sam kolege, od kojih se svako različito ponašao; mnjina bi stala, popričala, ili se makar uljudno javila, većina je prelazila na drugu stranu ulice, ili bi se naglo zagledali u neki izlog.
(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.