-Ne znam, dal’ sam psihopata, dal’ meteoropata. Što je pobeter? Legnem uveče gol, ujutru se probudim udrven. Udrven, ali na pogrešno mesto, ne tamo de treba, pa da potfundarim furunče, pa žena posle da zavrti s guzicu, da omesi zeljanče, pa da iskoči pred portu da mete i da peva – „pileto mi poje, rano na sabajle“, a sve komšike da pocrcaju, ljige do kolena, i komentari – „ona li be, šugla, da se omrsi sinoćke, još pa od onoga njenoga bezmudnjaka? More begaj be, na to ni ratni zločinac ne bi pristao“!
-I tako, kažem ti, udrvim se u šiju, udrvim se u zvezdu, a nikako u…
-Čekaj, što ti je to zvezda?
-E, aj nemoj se praviš ti Englez! Pa sećaš li se, u Titino vreme, kad te zaboli polovina, ti kod doktora, on normalno član eskajota, zbere ti kilo rakiju i čorbaluk sirenje, i onda te pita – „što ti je na tebe? Kako te gledam, živ si i zdrav (čuk čuk čuk u astal), od vas, bre, selsku omladinu, ne mogu da pregledam ozbiljni pacijenti, evo jedan, sa teške opekotine četvrtog stepena, još pa i nabijen na kolac, čeka me u kaf… ovaj, biblioteku. Kazuj, što je gajle“?
-Pa ništa, gos’n doktore…
-Druže doktore!
-Izvini druže doktore, ja dođo, ukočio sam se u krsta…
-Kakva krsta, krs’ ti jebem! Odsad, ima da kažeš – druže doktore, ukočio sam se u zvezdu! I za to lek drugi nema, nego loži, i turaj vruću ćeramidu na kr, khm… zvezdu, i banjaj patku u vruću vodicu. Odma će ti prođe.
-Će ti prođe i na tebe, mislim se, druže doktore, al’ aj kaži mu ako si erbap. Ali primenim terapiju. I davala je rezultati, ne mogu da grešim dušu, dok se u poslednje vreme ne promeni klima; u podne suptropska, sabajle subpolarna. I opet me koči, neću da kažem ni krsta ni zvezda, i ja da dam doprinos na srpsko pomirenje, pa će kažem koči me polovina.
-Pa dobro, što je problem?
-Problem je zdrva. Gledam jutros u podrum, za juli mesec će ima, ali za avgust će mora da dokupujem.
***
-Dogovaramo se s drugara – de ćemo na odmor? Ma ne ono „na parastos, Grčka si je Grčka“, nego stvarno u Grčku. Aj će idemo na Halkidiki, taman će posetimo i Svetu Goru, žene se pobuniše – „aha, samo vi sanjajte, da idete tamo de mi ne možemo da idemo“, ne li, tamo na ženskaći ulaz zabranjen, jedna, prosto, polna segregacija. Tako ta varijanta otpade, gledamo onu turističku kartu Helade, nađosmo nekakav Volos. Žene jednoglasne – „e, tamo može, i destinacija vi odgovara, pošto ste pravi jedni volovi“. Sad se pa mi pobunimo, to je tamo skroz južno, znaš li samo za gorivo kolko treba, kolko je to gajbe pivo „mitos“, kolko „recine“, kolko uzo „cantali“?! Nikako da nađemo kompromis.
-Ništa, ima popametni od nas, vikamo komšiče, jedan ćukavac kompjuterista što bere višnje u Vrbovo, da zaradi za leba, sinko, na ti za hamburger i pivo, otvori onaj facebok, da vidimo de da idemo na letovanje. Rob se oduševi, sedne za laptop, što sam ga kupio samo komšije da lipčev, a nikad ga nisam uključio, iako si redovno plaćam internet, t’ke t’ke po onu tastaturu, sve izbaci. Oćeš ovamo, oćeš onamo. Kad, vidimo jednu ribu, ono mora da je neko rajsko naselje, ona gola, mlada, kapka, raščepila se, da cuneš pa da se zaplačeš, reklamira neko grčko letovalište, Kalos Vaginos. Idemo tamo! Plaža kamena, noge na ramena!
-Žene se iskidaše od smešku. Što se cepite be? Pa teče, ne vidite li iza nju, u drugi plan, suncobrani od „nikšićko pivo“? Kakva Grčka, kakav Kalos Vaginos, slepci, tolko li ne vidite da je to montenegros?
-Mi kao umočani. Ništa, klasika je besmrtna, će si idemo u Stavros. Slaže li se ženska opozicija? Slaže se, predlog aklamacijom usvojen. I mi u Stavros, ali skrenemo negde bezveze, i naletimo na takve plaže, slučajno, kao da si na Kopankabanu! Okolo borovi, more providno, Jelene Trojanske u bikini služe girosi i suvlaki i igraju sirtaki uz buzuki, deru se oni kamaki – „dzabe, eftino“! Mi zavedemo mušku diktaturu – ovde ostajaki! Naše gineke, oćeš-nećeš, pljau preko oči, odma pristanaše.
-Kad, za dan dva, drugar mi se umusio, uilan, samo lega na plažu i p’ška – ajmo odovde, će zaludim. On je, inače, jak privatnik, ima kamioni, tera pesak iz Moravu, od to živi, i to šukar. A gledam ga, otkad smo došli, ne ulazi u vodu, samo tako lega na plažu i onaj pesak prevrća iz šaku u šaku, pa ga zagleduje, pa ga miriše, isprži se čovek, reš pečen. I ajmo si, pa ajmo si.
-Dobro, pobre, aj će idemo, ali kaži mi zašto bre, što ti ovde fali? I jedenje i pijenje, i goli dupiki i siskice, pupčiki, sirtaki, suvlaki, kamaki i svi ostali „ki“, plus dzabe, eftino.
-Mora da idemo, pobre, ništa mi ne fali, nego imam čak i višak – legam na ovaj pesak, gledam ga, njušim ga, kategorija „jedinica“, najskupa, pa mi krivo, i to ne mogu da podnesem! Kako toliki pesak da ide u troviju, ovakav majdan, a služi samo da se homo sapiensi valjaju po njega! Pa znaš li kakve pare bi ja tu napravio?! I ne mogu više ovo da gledam, ovaj propas’, inače i ja propadna, kao Grčka!
Pratite InfoVranjske.rs i na Facebook stranici portala.