U moje godine, čovek je ili dobro, ili nikako!

Eko Taxi Vranje

– Ne znam, imam veliki problemi s beli mantili. Kude god se obrnem, bel mantil. Ja sam čovek u ozbiljne godine, a bel mantil u to životno doba može da te traumira, i dovede do fatalnog ishoda. Što kaže onaj doktor, rodbina ga tužila za smrtni slučaj, božem on kabat, a on na sud – pa ljudi, ovo je bolnica, ovde ljudi umiru!

– Ili, ljudi u paniku, u sred noć, dete, a nema ni godinu, dobilo visoku temperaturu, pa palo u fras. Bre maži s komovicu, navlači čarapice natopljene sa sirće, turaj venduzi, ništa ne pomaga. Temperatura raste, kao u železaru Smederevo. Što da se radi? Trk u komšiluk, budi komšiju doktora. A on samo što je diplomirao, još nema ni praksu, ali doktor si je doktor. I poštenski, odma čovek navuče bel mantil, obesi onaj okogušnjak, spe… ske… e taj de, stetoskop, i trčečkim kod dete. Pipa ga, obrća ga natam-navam, sluša ga, mi svi oko njega kao oko gospoda savaota. On sve nešto – hmm, hmm, aha, aha, mmm, daa, daa… Mi kao na žar. Dokle ti se on obrna, pa saopšti dijagnozu – „dete je još živo“. Ženske padnaše u nesves’, muški ripnaše da ga oderu kao mačku, dok on, onako begajeći oko astal, ne objasni – ljudi, teo sam da kažem da nemate razlog za brigu, dete je dobro, živahno je! I tad smo mu dali kilo viski od sedam deci i dvaes evra.



– Drugi pa slučaj, baba od devedesosam godine dava dušu, bog gu neće, em živa em mrtva, zovu zeta doktora odma da dođe, ako može da produži život na babu za dve nanosekunde. Upadne zet doktor – svi se udaljite, da mogu da radim. Sedna na kauč pored babu, pa dve šljakavice pau pau, i otud i odovud. Da vi’š kako se baba probudi, odma ofisna. Doktor je pita – babo, poznavaš li me? Kao, da utvrdi da li je pri čistu sves’, kao kod oni teško nokautirani bokseri. Poznavaš li me? Ona trepka, gleda ga, pa počna da se krsti – bože sinko, zete doktore, pa kako te ne poznavam? Ama, dal’ si zaludeo?
– I pitaš me – kako si? Pa, u moje godine, čovek je ili dobro, ili nikako. Ali beli mantili, dušu izedoše brate! Evo, pre neki dan, pođem ti ja kod mog izabranog lekara, uđem u onaj zdravstveni centar, sve neki beli mantili. Čakam na red, pautina dok me ne ufati, nekako ulegnem u ordinaciju. Bel mantil me ispipa s onaj njegov okogušnjak, pušiš li, pušim; piješ li, pijem, ali da si me video pre tries godine… E, kaže onaj beluštrak, to je tad bilo, a sad više nema. Sve si je za vreme. Zabranjujem ti pušenje, pijenje, i eve ti recepti, al’ da znaš, ni jedan nije na listu, sve se plaća, a u poverenje će ti kažem, kupi u tu i tu apoteku, će imaš popust, samo kaži ja da sam te poslao.

– Ja tamo, ono opet beli mantili, apotekari, prodaju ferveks, a najveća gužva za bensedin i antidepresivi; eee, reko, u moje vreme prodavali ste čivit i sodu, a živci su se lečili u kafanu. Sad, i rakiju ne mož’ da popiješ, a da ti konobar ne kaže – jedan vinjak; pre upotrebe, pažljivo pročitati uputstvo, za informacije o indikacijama, merama opreza i neželjenim dejstvima, obratite se svom ljekaru ili ljekarniku. Znači, opet beli mantili!

– I ja tako od ljekara pa ljekarnika, šatara-patara, prolazim pored kafanu. A ja sam ti bio jedna ala žitna za kafane, za jedenje i pijenje, ali sad onako uilan, posle pregled i onakve logorske zabrane, pokušam da prominem instituciju. Kad, čujem otuda – ajde bre, šta si se stego ko dve pare u kesu, ulazi ovamo, do njeknja smo te jedva izbacivali iz objekat, a sad pored nas prolaziš kao pored tursko groblje!

– Kad ja pogledam, ono beli mantili! Iskočili kuvari i konobari, deru se kao hotentoti, cel sokak gleda, bruka jedna; a i kako da odolim iskušeniju? I ulegnem, bog i doktor da me proste. Što će jedeš, što će piješ? Ima taze škembići, i crevca, sve što ljekar preporučuje, pre to jedna domaća, poljanička, od džanariku, pa posle ‘ladna bela špricerajka. I sad ti misli na indikacije. Ali, od mere opreza i neželjena dejstva, vodio sam račun. Ljuto papriče zagrizem ga, pa ga sažvakam s ova moja tri zuba, pa ga ispljunem. Gleda me onaj kuvar, pa pita – ama, zašto ga ispljuneš kad ga sažvakaš? Pa reko, sinko, ono ljuto u usta mi ga treba, a ne mi ga treba u mešinu, to je mera opreza, niti posle u čmaruljicu, to su ti neželjena dejstva.

– I tako i tu izvedem red, aj da se opravljam doma, tamo nema beli mantili. Žena mi je, doduše, do onomad nosila belu kecelju dok mesi, ali od kako mi je belo omrznalo, od drugara mi jednoga kalajdžiju uzedo jednu crnu kecelju, pa barem tu sam miran.

– Kad, odje’mput, čujem neki se raščepatio otud – čičoo, ela bre ovamo, kod majstora, vidim te odokle ideš, i neće si mi prvi takav mušterija. Pa ja da te ubavo ošišam, obrijam, što se kaže nakurdišem, bližnji tvoji posle da se ne potrišaju, kad kupiš kartu! Kad ti ja pogledam natam, ono berbernica, brica stanao na vrata, i matka mušterije.

– I on u bel mantil!



  • Ostavi komentar