Ne čuje se crkveno zvono, nestaje selo

, ,

Dobrejance je planinsko selo u okolini Vranja, u poljaničkom kraju, koje danas ima svega 37 žitelja, uglavnom onih koji su prešli sedemadesetu godinu života. Broj žitelja se stalno smanjuje. Po popisu iz 1991. godine bilo  je 102, a 2001. njih 74 stanovnika. Jedno je od 22 sela u Poljanici kome preti nestajanje iako je na petanestak kilometara od Vranja, a prvi zaseok, Donja mahala, od glavnog asvaltnog puta udaljen 300 metara.  

Dragan Djorđević, koji živi u Vranju, a svake nedelje obilazi roditelje Branka i Dobrinku, u zaseoku Crna Bara, brine o daljoj sudbini sela.

– Nemarom svih nas, žitelja sela Dobrejance, nemamo crkvu, jer se stara koja datira iz 19. veka urušila, nemamo put, jer 300 metara do prvog ili dva kilometra do poslednjih raštrkanih zaseoka, Crne Bare, Gornje mahale, Jejka i Jabukova je povezano razrovanom prtinom kojom se peški teško prolazi, a kamoli terenskim vozilima. Treće, ono malo što je ljudi gore, nema TV signal, iako je repetitor blizu, na  uzvišenju u selu. U kvaru je nekoliko godina, ali uprkos brojnim zahtevima oni koji su zaduženi za kvarove ne žele da dođu – navodi Dragan.

Masovan odlazak iz sela, za boljim životom, u inostranstvo, Beograd, Vojvodinu i Vranje, gašenje ognjišta nakon smrti roditelja, dovelo je do toga da potomci zaborave na selo, da pojedinci više nikad ne kroče na kućni prag i groblje predaka. Mnogo je kuća obuhvatio čičak i korov.

– Ne znam šta je, kao da je nešto ukleto, dozvolili smo da se više ne oglašava crkveno zvono, a to je znak da se život u selu gasi, ako već nije ugašen. Selo obuhvata veliko prostranstvo, zemlja nije plodna, ali ima livada Bogom datih za stočarstvo. Nekada se ceo kraj beleo od ovaca, po ceo dan se čulo meketanje i zvuk frula. Bilo je svetkovina, slava, svadbi, sviralo se, igralo, zemlja se tresla. Mladi su se gledali, zaljubljivali, sklapali brakove, rađali decu. Škola je imala po 60 đaka, a danas samo jednog iz našeg sela i dva iz susedog zaseoka Drezgovica koji pripada selu Sekirje – priča Dragan.

Od đaka iz sela jedina je Jovana Stojanović koja pohađa drugi razred, sa njom u odelenju je i Miljana Stanković iz susednog  Sekirja. U školu dolaze i šestogodišnja Marija, sestra Jovane i  Anđela, sestra Miljane, koje je predškolskog uzrasta. Od dece tu je i Lazar Stojanović koji pohađa šesti razred u susednom, centralnom selu Vlase. 

– Ta deca jedva stižu do škole. Kad je suvo dovode ih roditelji, a kad padne kiša ili sneg nastaje veliki problem. Deca ne mogu da savladaju pojedine deonice na putu, pa ih roditelji nose na leđima. Kad je veliki kijamet ne dolaze. Iz susednog Sekirja, odakle dolazi Miljana i Anđela do škole treba sat vremena peške, pa vidite. Jovana je blizu do škole, a tako daleko zbog lošeg puta,. Ne shvatamo odnos lokalne vlasti prema našem selu, a i celom kraju. Trebalo bi da pošalju jedan buldožer da proseče i poravnja put, kamion da iz reke Veternice koja protiče pored škole izvade šoder i bace na put. Da to utabaju, i gotovo. Ovde put  znači život, ali kog to briga. Oni koji nemaju nikog u selu, došli bi da poprave kuće koje nisu porušene, da zapale vatru i da se zadimi odžak na krovovima, ali kako, kada puta nema – ističe Dragan.

U seli, ima vrednih domaćina, poput Dragana i Slađane Stevanovića, Stanoja Stevanovića i njegovih ćerki Blagice i Milunke, Branka i Dobrinke Djorđević, Staja i Slobodanke Krstić…

Najbrojnija je familija Stojanovića, njih devetoro, četiri generacija, živi u selu. Oni, praktično, održavaju, za sada, selo u životu. Najstariji Vidosav (89), njegov sin Zoran sa suprugom Ljubinkom koji imaju sina Igora i snaju Anu i unuke: Lazara, Jovanu i Mariju. Teško ih je naći u kući, jer svako je u poslu i  po ceo dan vani.

Dragan Stojanović koji sa suprugom Slađanom živi od poljoprivrede ističe da je posao velik, a vajda mala.

– Ovde zemlja nije prve klase, ali rađa se krompir, pasulj, sadimo bašte, neko ima i manji plastenik. Radimo da bismo preživeli, a ako preostane da pomognemo deci koja su u Vranju – kaže Dragan.

Njegova ćerka koja je udata u Savića kuću, pored poljoprivrede čuva dve krave i pravi prvoklasan sir.

– Pravimo sir za sebe i decu, za prodaju teško. Kad nakupimo,  višak nosimo na pijacu. Zbog lošeg puta odlazimo retko, tako da nam je sir prevreo i mastan. Izuzetno je tražen, ali proizvodimo male količine – kaže Milunka.

U selu je razvijena i goroseča, ima kvalitetne bukove šume koja se prodaje kao ogrev ili korisi za proizvodnju ćumura.

Ko ima decu, zdravu i jaku može da sebi obezbedi drva. Ostali daju svoju šumu, po principu: jedan kamion za drugog jedan za njih. Nema ko da radi, ovde ima posla za šumske radnike uvek. Zato umesto ovdašnjih meštana radnici dolaze iz Bosne. Ima ih uvek, doduše rade za male dnevnice, ali u kontinuitetu – kaže Dragan.

Kraj je bogat izvorima, voda je kao lek. Ima lekovitog bilja na sve strane, pečuraka…

– Ima svega, nema ko da bere. Kad dođemo iz grada odemo u branje pečuraka koje sušimo i kasnije prodajemo da bismo izmirili dažbine za struju i poreze našim roditeljima – navodi Dragan.

Meštani ne žele da prognoziraju opstanak sela, ima onih koji smatraju da bi se uz pomoć države oživelo stočarstvo, a određen broj mladih ljudi bi se vratio, jer u gradovima nema posla i teško žive.

– Kada bi napravili put i podstakli povratak na selo možda bi se nešto promenilo. Lično, skeptik sam. Nemamo seoskog puta, nećemo ga ni imati jer onaj glavni, asvaltni koji prolazi pored Veternice i “žila kukavica” je za 22 sela u katstrofalnom je stanju, sve rupa do rupe. Kad se taj ne popravlja, koja nada ostaje za seoske i to planinske. Pisali smo peticije, molili, sada smo digli ruke. Traže da učestvujemo novcem u prosecanjuu puta i nasipanja šoderom. Nema od toga niša, ovde ljudi bukvalno preživljavaju – kaže Dragan.

Inače, meštani Dobrejanca, ali i drugih sela, posebno oni koji žive pored asvaltnog putra u blizini spremni su da pokrenu inicijativu da se pojedine rupe, koje su i po metar dubine, prodube za još metar i izgrade na putevima javne česme.

– Izgleda kao šala, ali nije. Još malo opet će ljudi morati u Vranje na konjima, pa barem da imaju na svakom koraku gde da napoje konje i osveže svoje napaćene duše – ističe Dargan, na rastanku.

(KOMPLETAN TEKST PROČITAJTE U ŠTAMPANOM IZDANjU)